Kada čitamo neko delo, nije toliko bitan sadržaj koji nam se prezentuje, već utisak koji ostavlja na nas, jer je to ono što ostaje i "prodaje" knjigu.
Ponekad je to pravi biser mudrosti, serviran kroz lepu metaforu koju smo spremno prihvatili, ponekad je to doza humora koja nam je vratila osmeh na lice, ponekad i negodovanje i neslaganje sa onim što autor iznosi.
U knjizi Slonica koja je izgubila sreću i druge priče možete naići na različite pričice o životu i o tome na koji način možete izaći na kraj sa mnogobrojnim svakodnevnim poteškoćama. Neke ste već čuli, neke će vam se učiniti poznatim, neke će vas nasmejati ili naučiti kako da na određene stvari gledate iz drugog ugla.
Evo nekih usputnih misli nad određenim fragmentima iz knjige:
Kada shvatimo razliku između posude i sadržaja, možemo čuvati sadržaj čak i nakon što je posuda uništena.
Ne znam da li je baš uvek tako. Umiru naši najbliži. Ostaju sećanja na njih, poneki dragi predmet, požutela fotografija... Pamti ih jedna generacija, u najboljem slučaju dve ili tri. Na njihovim grobovima više ne gore sveće...Niko ih se više i ne seća...
Šta je to onda što ostaje kada materijalno nestane, kada kuće propadnu i zarastu u šiblje, kada na sećanje padne paučina?
Možda ostaje učenje koje se prenosi s kolena na koleno, vera, duboko ukorenjena u nama, ljubav i dobrota spram sebe i drugih? Ili razmišljanje o smrti kada naši voljeni umru, o to da, pitanje o smislu i besmislu, ili o apsurdu života - ako je smrt na kraju, ili, ako hoćete pozitivno, o prisustvu smrti koja te uči da je život dragocen i da se ne treba olako prema njemu odnositi.
Kada u vašem životu naiđe kriza, to je kao da ste ugazili u pseći izmet. Umesto da postanete besni, ponesite ga kući, usadite duboko u srce i iz životnog sranja dobićete mudrost.
Slažem se, u globalu:), to je nešto što nam stalno govore: da učimo iz negativnih iskustava, da ne odbacujemo strah, bol i patnju, već da u njih uronimo, da iz bolesti nešto naučimo...
Primerice, ja sam stalno pitala tatu, koji je posle saobraćajne nesreće proveo trideset godina u kolicima, da li je iz toga izvukao poruku... Ne sećam se da mi je dao neko naravoučenije:(
Humoristično - o dreseru koji je brzo umeo da nauči kućne ljubimce da obavljaju nuždu napolju, tako što bi pljeskao, plesao, pevao, tj. davao pozitivan podstrek.
Oduvek sam smatrala da velika snaga i moć leže u podsticanju učenika, u pohvali, u nagradi spram kazne, ali onda sam u priči Kaka-strofalno pročitala kako su jednoga dana mušterije pomenutog dresera postale nezadovoljne jer su njihovi psi, pošto su vlasnici posle pobede svog tima, od radosti počeli da skaču ispred televizora, uneredili se u kući.
Možda nećete pronaći smisao života, sreće ili nečega drugog za čim tragate u ovoj knjizi, ali ćete se sigurno zabaviti i nad nečim zamisliti.
Нема коментара:
Постави коментар