Danas mi je došao jedan đački roditelj. Ništa novo.
Kako nisu bila "otvorena" vrata, reći ću da je došao u posetu (mada se u istu dolazi kod bolesnika, prijatelja, rođaka...)
Kako je već jednom dolazio po konkretnom pitanju, isto van vremena za to namenjenom, pomislila sam: Opet sam nešto "zabrljala", opet se dete žalilo, opet nisam "ispunila očekivanja"....ali, ništa od toga.
Ovoga puta nisam imala pojma šta je "pisac" hteo da kaže.
Ali ono što je bilo isto, ili gotovo identično, jeste da ni prvi, ni drugi put, nisam mogla da se otmem utisku da je u kabinet stupio Stroj, Establišment, Sistem, Država, Uprava...
Naravno, pošto sam sklona asocijativnom modelu razmišljanja, prisetila sam se Kafkinog Procesa i Jozefa K. kome nenadano "u posetu" dolaze državni činovnici (ne obrazlažući razlog upada), kome zatim sude (a on nema pojma zašto), da bi ga na kraju i ubili (a da nije dobio odgovor ni na jedno pitanje).
Razmišljam: šta li mene čeka iza ćoška:)))
Hoću li se uklopiti u ulogu koju mi sistem nameće?
Prošle jeseni položila sam cveće na Kafkin grob u Pragu. Bilo je dirljivo, kao i uvek kad su u pitanju žene, posmrtni ostaci, knjige...
Setila sam se svega, i Maksa Broda, koji se oglušio o Kafkinu želju da uništi njegova dela: ko mu daje za pravo... pa šta ako mi se Zamak dopao... pa šta ako je Kafka bio drugačiji od bilo koga...ako je postavljao pitanja, a nije davao odgovore...ako te je podsticao na razmišljanje o egzistencijalnim pitanjima i strahovima... ako posle čitaš Milenina pisma Kafki ....ideš mu na grob...ali to je već neka sasvim druga tema.
Nisam ni Neo iz Matriksa koji pokušava da odgonetne šta je stvarno, a šta irealno, nisam ni kao Ahmed Nurudin iz Selimovićeve tekije, koji zazire i od svoje senke, nisam ni Jozef K. koji mi deluje bezvoljno i koji pušta da bude vođen, guran, gonjen, uvučen....
Polagano izlazim iz godina obeležnih strahovanjem i borbama...iz godina obeleženih ispitivanjem i samoispitivanjem...čak i iz godina "razrogačenih", naivnih čuđenja....učim se da samo posmatram.
Dok je Stroj marširao rukama, veđama i očima, na mom licu lebdeo je smešak:)
Ljudi-strojevi nas melju,njihova snaga je u strahu što ga osećamo pred mašinom koja govori i hoda kao čovek ali ne poseduje priključak na drugog čoveka. Oni govore jezikom koji ne razumemo iako prepoznajemo glasove, reči... Ni oni nas ne razumeju. Ponavlja se čudo japanskog i kineskog pisma: Japanci mogu da prepoznaju znakove kineskog pisma, mogu da pročitaju šta piše, i obrnuto, ali se međusobno - u verbalnoj komunikaciji - ne razumeju.Misterija "kopče" što nam omogućava dijalog još nije rasvetljena.
ОдговориИзбриши