Moja najranija sećanja na filmsku kinematografiju vezana su za ruski film Kameni svet, čiji sadržaj ne pamtim mnogo, ali slika kamenog cveta i Snežne kraljice su i danas pohranjene u mom sećenju.
Zatim sledi naša Vampirica, verovatno prvi horor film koji sam odgledala, ako se to tako može reći, jer sam prestrašena trčala od tatine sobe do kuhinje, gde je mama spremala večeru. Tada nisam znala da je reč o Savi Savanoviću i da je vampir jedina srpska reč koja je ušla u jezike širom sveta. Iako su me određene scene iz filma dugi niz godina proganjale, kao ona u kojoj glavni junak ulazi u potaji u sobu svoje nesuđene verenice, otkopačava dugmad na njenim grudima, odakle izleti leptir, dok se ona pretvara u dlakavo čudovište koje ga objaše - scena prepuna senzualnosti i najgoreg užasa, ostala sam verna ovom žanru. (Tu pre svega mislim na dobre strare Hičkokove filmove kao što su Ptice ili Psiho, na Noć u ulici Brestova, Petak 13. i filmove o Drakuli, koji su kasnije usledili https://youtu.be/q1hoFXMmxAo slične.)
Period mladosti obeležili su mahom domaći filmovi, kao što su: Kusturičin Sećaš li se Doli Bel, Mihićevo Varljivo leto 68, Šijanov film Ko to tamo peva, Grlićev Samo jednom se ljubi,...
Kasnije sam gledala po tri filma dnevno (ne znam ni kako sam stizala pošto sam rano počela da radim, valjda sam mnoge permotavala:( , te se sećam samo nekih kao što su Osmi putnik ili Pobesneli Maks. Iako sam kasnije ispratila i ostale nastavke ovih filmova, kao po pravilu, sviđali su mi se uglavnom prvi:) delovi.
Nešto slično se kasnije dogodilo i Kockom i Matriksom, sada već nešto drugačijim naučno-fantastičnim filmovima, koji zaviruju u svet metafizike ostavljajući nas u nedoumici da li smo samo delovi ispisane matrice, da li smo spremni da prihvatimo istinu i idemo do kraja, da li ovaj realan svet, za koji mislimo da postoji, zaista i postoji i sl.
Kad sad pogledam unatrag, čini mi se sve sami horori, ili apokaliptične vizije budućnosti, ako se izuzme adaptacija ruske bajke i pomenuti srpki filmovi, što me navodi na zaključak da - nikad kraja - želji da se plašim. Otkuda ta potreba u čoveku da se makar imaginarno nađe u klaustrofobičnoj kocki ili pred nepoznatim čudovištem koje preti da ga proguta?
Čega se vi najviše plašite: da li je to strah od smrti ili da stanete na vagu? Da li se plašite da ćete ostati sami ili da nećete imati vremena za sebe i za sve ono što želite? Da li je to strah od bolesti ili bilo kakve druge nemoći?
Da ne bi isplalo kako samo volim da se plašim, izdvojiću i neke druge filmove koji su, na ovaj ili onaj način uticali na mene: Društvo mrtvih pesnika, Sati, Još uvek Alis, Forest Gamp...gotovo svi filmovi Robina Vilijamsa (Džumandži, Dobri Vil Hanting, već pomenuti, kultni film Društvo mrtvih pesnika...) i Entoni Hopkinsa ( Kad jaganjci utihnu, Preboleti Pikasa...) , Ešli Džad ( Poljubi devojke, Dvostruki rizik, i Džudi Foster (Nell, Plan leta, Soba panike)... filmovi Pedra Almodovara (Sve o mojoj majci, Kika, Visoke potpetice), Dejvida Linča (Čovek slon, Plavi somot...) fantastična komedija Velika španska porodica, francuski Život je lep ili intrigantni kanadsko-francuski Incendiens, koji sam među poslednjim pogledala.
Kroz neke filmove probijala sam se kroz tanku ivicu očaranosti i mučnine, drugi su me učili da tragam za skrivenim, dok sam u nekima samo jednostavno uživala.
Šta je vama ostalo u sećanju vezano za filmove koje ste gledali? Koji žanr vas najviše privlači?
Horore i druge vrste strašnih filmova ne gledam jer sam zbog jednog imala traume u detinjstvu a i posle njega. :D Sećam se samo scene gde devojčicu koja je duh iz zemlje dve ruke povuku na dole.
ОдговориИзбриши