Žeđ za znanjem - putujući profesor

Znate li koje se tri značajne ličnosti smatraju srpskim prosvetiteljima? 
Sigurno vam prvo pada na pamet Rastko Nemanjić, monah Sava, prvi srpski arhiepiskop, prosvetitelj i  književnik; zatim, Vuk Karadžić, reformator našeg jezika i sakupljač narodnih umotvorina. 
Znate li još nekog? 
Tačno, to je svakako Dimitrije Obradović, u monaštvu nazvan Dositej.

(Ne tako davne 1993., u vreme inflacije, osvanula je novčanica od 500000 sa njegovim likom, za koju tada niste mogli mnogo toga kupiti....kako to surovo zvuči: veliki Dositej, visoka cifra i gotovo nikakva vrednost.)

Rođen četrdesetih godina 18.veka, u vreme epohe racionalizma, u Čakovu (današnjoj Rumuniji), u tamiškom Banatu, bio je jedan od najučenijih ljudi svoga doba. Poznat kao znalac mnogobrojnih jezika, tvorac Života i priključenija, prvi ministar prosvete u tadašnjoj Srbiji, osnivač Velike škole...za mene, on je čovek željan znanja, putujući profesor, svetski putnik, neko ko je gledao daleko i žudeo za nepoznatim ne zaboravlajujući na svoj narod i tle sa koga je ponikao. Otuda i na njegovoj grobnoj ploči, koja se zajedno sa Vukovom nalazi na ulasku u Sabornu crkvu, piše: Ovde leže njegove srpske kosti, on je ljubio svoj rod...

Jedan pored drugog leže Dositej i Vuk, jedan, koji je seljačku, neuku Srbiju upoznao sa Evropom, i drugi, koji je tu istu Evropu upoznao sa srpskom kulturom i tradicijom. Iako često poznavaoci književnosti i duha jednog minulog vremena imaju običaj da kažu da je među njima bilo očitih razlika i trvenja, obojica su radila za dobrobit srpskog naroda. O ratu  između salonskog i seljačkog,  novog i zastarelog, i evropskog i srpskog, možete pročitati u Selimovićvoj knjizi Za i protiv Vuka.

Čitajući žitija svetaca, mladi Dimitrije, koji je rano ostao bez roditelja i koji je živeo kod svojih rođaka, želi da i sam postane svetac, te sa još jednim drugom, beži u manastir Hopovo, odakle će, pod uticajem igumana Teodrora Milutinovića i spoznaje da monasi ne žive kako je on zamišljao i verovao, poći put sveta, da u njemu utoli žeđ svojoj duši (Neko je jednom prilikom rekao da kao što je za našu kulturu važno što je mladi Rastko Nemannjić ušao u manastir, da je podjednako važno i što je mladi Dositej iz njega izašao). Tako je Dositej, što pešice, što na konju ili u lađi, sličan Homerovom Odiseju, lutao svetom, učio druge, i sam učio, završio velike škole, i prešao dug put od monaha do učitelja, od nekoga koga su u Hopovu gotovo smatrali čudotvorcem, do racionalnog filozofa, koji je iznad svega stavljao znanje, učenost i prosvećenost, o čemu svedoče najpre njegova dela: Pismo Haralampiju, Život i priključenija, Sovjeti zdravoga razuma...

Ako je pismo prijatelju Haralampiju Mamuli, srpskom parohu u Trstu, prvo njegovo objavljeno delo i Dositejev manifest, u kome brani narodni jezik i zalaže se za njegovu upotrebu, za mene on predstavlja jedinstven i možda prvi, makar meni znan, marketinški postupak, jer ovim pismom od svog prijatelja traži da mu pomogne da se domogne novčanih sredstava kako bi štampao svoje delo (mislio je na Sovjete, a štampao je Život i priključenija).
Ako je Život i priključenija autobiografija o njegovim doživljajima po dolasku u manastir i po izlasku iz njega, za mene je ona knjiga koja pruža svojevrsan doživljaj ne samo tadašnjeg vremena i ljudi koji su u njemu živeli, već riznica prelepih misli popu one (parafraziram): Mlada je duša podobna mekom vosku, u kakav ga kalup saliješ, takav ćeš odlivak iz njega dobiti...
Ako su njegova dela svojevrsna riznica ideja o prosvećivanju naroda, za mene su uputstva kako treba živeti i od života učiti...učiti, ućiti i samo učiti:)))