Bože mili, čuda velikoga.
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
po Srbiji zemlji da prevrne....
poznati su uvodni stihovi pesme Početak bune protiv dahija, koju je, u jeku Prvog srpskog ustanka spevao slepi guslar Filip Višnjić, koji je svojom pesmom bodrio ustanike u borbi protiv Turaka. Vodič u muzeju na Orašcu, gde je ustanak podignut pod vođstvom Karađorđa, nam je ispričao da je ustanak podignut kao vid borbe protiv zloglasnih dahija koje su došle na vlast i nametnule težak namet raji. Pobuna protiv dahija koje su ubile beogradskog pašu i uspostavila nasilje u pašaluku, prerastao je u ustanak koji je trajao od 1804. do 1813. godine.
Tu knezovi nisu radi kavzi,
Nit su radi Turci izjelice,
Al' јe rada sirotinja raja
Koja globa davati ne može,
Ni trpeti turskoga zuluma...
I teški nameti i loš položaj seljaka, kao i neposredni povod ustanka - seča knezova, ali i nebeske prilike, koje su se zgodile od 1801. do 1804., kao što su pomračenja Sunca i Meseca, pojava kometa i grmljavine, kad joј vreme nije, uticala su na podizanje ustanka u Orašcu. Vodič je naveo svadbu, koju su ustanici iskoristili i koja je organizovana u Marićevića jaruzi, da neometano od Turaka, čiji se han tu blizu nalazio i koga su neposredno po dogovoru zapalili, da izaberu jednoglasno Đorđa Petrovića, poznatijeg kao Crnog Đorđa ili Karađorđa za vođu i podignu ustanak. Po predanju, on im je tom prilikom rekao da nije za vođu jer je prek, ali mu je okupljeni narod odgovorio da mu baš takav vođa treba.
U Muzeju, koji se nalazi u kompleksu, mogu se videti zastave, oružja, slike i portreti tadašnjih znamenitih Srba izliveni u bronzi. Mogli smo videti lik Prote Mateje Nenadovića, jednog od vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, predsednika Praviteljstvujuščeg sovjeta, diplomate i pisca Memoara, u kojima, je između ostalog opisao i pogibiju viđenijih ljudi toga vremena, kao što su njegov otac Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i drugi, ali i nanizao divne rečenice o promenljivosti ljudske sudbine (Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove i kod kuće mirno sedeo...s carevima govorio sam slobodno, a katkad zbunio me je govor prostog kmeta...iz te promenljivosti naučite: da se ne treba u sreći gorditi ni u nesreći očajavati.)
Narvano, fotkala sam se i pored omiljenog Dositeja Obradovića, prosvetitelja, pisca, poliglote, koji se kao mlad školovao za kaluđera i hteo svetac da postane, a posle, na nagovor hopovskog igumana Teodora Milutinovića, napustio manastir i otisnuo se put sveta da uči druge i sebe obrazuje. Dragi Dositej, koji se zalagao za narodni jezik, iako decenijama u svojoj zemlji nije bio i koji se u nju vratio kao najučeniji i najprosvećeniji Srbin toga doba da pomogne ustanike i postane prvi ministar prosvete, otvorio je Veliku školu u Beogradu, preteču svih potonjih univerziteta (današnji Vukov i Dositejev muzej).
Posle Orašca posetili smo Topolu: Hram Svetog Đorđa i mauzolej dinastije Karađorđevića, na samom vrhu Oplenca, koji je dobio naziv po krivim stablima jedne vrste hrasta koji su seljaci koristili za oplen, odnosno drvene delove na seljačkim kolima. Naišli smo na bistu kralja Petra I, koji se posvetio obnovi hrama u kome će biti sahranjeni svi Karađorđevići.
Sa Oplenca se pruža prelep pogled na vinograde i celu Šumadiju.
Ovim je naš jednodnevni izlet u prošlost Srbije ovog puta završen.
Нема коментара:
Постави коментар