Strah od straha

Bolesni umovi su svuda oko nas: destruktivni, mračni, manični, psihopate, sociopate...o njima slušamo na vestima, čitamo u novinama...čak su zaposeli i stranice u knjigama, koje, sa svim užasima koje opisuju, ubrzo postaju bestseleri...zlurado, ili naizgled bezazleno, smeše nam se sa celuloidne filmske trake...

Ali najveći strah je u našim glavama, strah od straha da će nam se neka bezizlazna situacija ponoviti...da ćemo osetiti bespomoćnost...da nećemo moći da kontrolišemo ništa, pa ni svoje postupke.

Kažu, živimo u stresnim vremenima - nije ni čudno što smo zabrinuti, anksiozni, depresivni...Svi se mi ponekad osećamo tako: nije nam ni do čega...brinemo oko posla, škole, zdravlja, para...ne ustaje nam se iz kreveta...I to je u redu, ali šta kad to naše osećanje straha, bespomoćnosti, nemoći i sl. počne da nas ometa u svakodnevnom životu, kada ne trpi samo kvantitet već i kvalitet, kad trpe naši najbliži jer smo neraspoloženi...kad trpi naš organizam jer ne može da se izbori sa našom psihom?


Juče kažem prijatelju da mi donese od svoje mame neki brom ili bensedin, mada na mene uopšte ne deluju, al' ko rekoh, 'ajde malo da se iskuliram, a ona će njemu: Sine, jesi li ti to počeo da se drogiraš?


Šalu na stranu, kada osetite da ne možete više da se nosite sa sobom i svojim problemima, obratite se prijateljima, porodici, okrenite se prirodi i druženjima, a ako treba i doktoru...zašto da ne? Važno je da povratite tlo pod nogama.


Znam da će neki među vama reći nešto u stilu "što te ne ubije, to te ojača" ili "najtamnije je pred svitanje", ali nismo svi od istog materijala skrojeni i ne treba se toga stideti.
A strah kao svaki strah, nestaće kad se sa njim suočimo, na ovaj ili onaj način:))