Jednog jutra, pre ili kasnije, i ja ću postati deo potrošačkog društva

Jednoga jutra sam se probudila i uplašila same sebe. Nije to ono, pogledala sam se u ogledalo i videla naboranu kožu i kese ispod očiju (toga sam se već nagledala). 

Uplašila sam se trivijalnosti: uobičajenih razgovora koji ne dopiru dalje od prvog sloja, reči - koje nemaju težinu, reči - koje nemaju dubinu...

Šta me briga što otvaraju Plazu, tu, negde ispod moje kuće, pa ću moći umesto po keju na Dunavu, koji je, uzgred budi rečeno, pretrpan parkiranim automobilima i kafićima po kojima sede oni koji ne gledaju zalazak sunca, već bulje u veliki ili mali ekran pred njima, da šetam po novom tržnom centru, gde ću moći da potrošim pare koje nemam i kupim sve ono što mi ne treba. 

Dobro, niko mene ne tera da idem u Plazu i budem deo potrošačkog društva jer ne mogu da se šetam pored reke. Kad pada kiša, mogu da idem u bioskop, ali opet moram u neki tržni centar, je l', ma majku mu, gde se denuše svi oni bioskopi? Jesu li i njih kupili isti oni koji se skoro poubijaše oko Venecije, u Pragu, čini mi se? I kad sam ja uopšte to počela da pratim? Kad sam i ja to postala trivijalna kad znam ko je Peconi ili je i to možda deo naobrazbe (moram znati ko danas pije, a ko vodu nosi)? 

Ccccc, o čemu ja to, pa ima pametnih ljudi koji ne razmenjuju samo informacije sa fejsbuka i drugih socijalnih mreža, koji ne slušaju samo da bi čuli kada ste vi završili (da mogu da zaposednu teritoriju i drže monolog), koji ne znaju o svemu pomalo da bi vas fascinirali već mnogo u onom svom malom, suštinskom, do čega su došli promišljanjem. 
Da, ima ih, ali ja ih ne pronalazim. Moj sagovornik i ne sačeka da ja završim svoju misao, on uvek na sve moje, ima nešto svoje...


Jesam li i sama takva? Verovatno jesam. Onda mi i ne treba ništa bolje od Plaze, Ušća ili Delte.