Na časovima volim da se šalim sa svojim đacima, što oni znaju i rado prihvataju, barem tako mislim:)
Nekada su to interne šale, koje su samo nama znane i smešne, nekada nastaju kao posledica humorističnih zadataka, kao što je Danilov odgovor na zadatu temu, kada je u duhu sadašnjih događanja menjao svoje mesto za položaj aktuelnog američkog predsednika Donalda Trampa, nekada su to anegdote koje se prepričavaju iz generacije u generaciju.
Ali ponekad i nije tako smešno, i od osmeha do suza preostaje nam sasvim mali korak, kao onda kad saznamo da je nečiji otac izgubio posao i da petočlana porodica živi od sporadičnih maminih poslova, ili da postoje razmirice u kući, jer je neko neočekivano i teško oboleo ili nenadano umro, odselio se, nestao...kad se neko pod teretom života odao poroku, koji ne uništava samo zdravlje, već i porodicu.
Tada se i moje i dečije oči ispune suzama, a duša teskobom i pitamo se kako nismo naslutili...zašto smo prećutali...da li se plašimo, da ako se poverimo nekome, da ćemo biti ismejani, obeleženi i još više povređeni...
Da, strahujemo kako će nas drugi razumeti...i hrabra je Maja Odžaklijevska kada javno progovori o autističnom unuku koji se samopovređuje.
Kada mi sve to prođe kroz glavu, tada mi bilo koja đačka neambicioznost i nezainteresovanost za gradivo, pa čak i ponašanje, sa kojim moram da se nosim kako znam i umem, izgledaju nebitni.
Kako izaći na kraj sa svim tim problemima? Pričom, bez osude i procenjivanjem, i šalom, ako je to ikako moguće.
Нема коментара:
Постави коментар