Nisam politički, društveno i socijalno dovoljno osvešćena, što nije za pohvalu. Nisam član nijedne stranke, partije (bila sam samo jedne, 2 godine u srednjoj školi, pogađate koje), ne glasam, (hajde sad, ispljujte me), iako ne mislim da moj glas ne vredi; nemam stav, iako nisam glupa (bar mislim da nisam) da makar po licu i nečijem govoru ne mogu da ocenim kakav je, ali jednostavno, kao što rekoh, po nekim pitanjima nisam dovoljno osvešćena (možda još ima vremena, tek sam ušla u šestu deceniju:); ali, uvek to ali, boli me nepravda, kako spram mene, tako i spram drugih, posebno ona koja se tiče dece, a mislim da onim što se juče dogodilo, a događa se stalno, čini se nepravda spram njih.
Juče je u moj školi, nebitno kojoj (možda sutra i u vašoj) održano Nastavničko veće povodom anonimnog pisma koje je došlo u Ministarstvo, kao vrsta pritužbe na rad škole zbog čega nam naredne nedelje dolazi inspekcija. Nemam ništa protiv pisama, ali potpisanih. Nemam ništa protiv pritužbi, ali ne zlonamernih. Nemam ništa ni protiv inspekcije, neka dolaze svaki dan, treba i oni hleb da zarade, a možda ćemo i mi nešto da naučimo. Smeta mi ako taj dotični roditelj nije prethodno otišao kod predmetnog nastavnika na koga se žali i rekao mu u lice to što ima da mu kaže, ako nije otišao kod direktora, ako nije proverio navode koje ističe, ako se nije ispod istih potpisao.
Moje, naše, vaše dete nije isto u školi i kod kuće. Naše dete je drugačije među drugom decom. Naše dete nosi mobilni u školu i igra se sa njim na času, roditelj ga zove i za vreme časa da ga pita kako je, da li je odgovarao, koju je ocenu dobio ili iz bilo kog drugog razloga (i sama sam bila svedok sličnog, kada bi na upornu zvonjavu telefona nekog učenika odgovorila ja umesto njega, a dotični roditelj mi spustio slušalicu, posle čega se izvinjavao). Naše dete posle svakog postupka druga ili nastavnika, zove roditelja da mu saopšti šta se desilo. Nekada smo to rešavali drugačije: razgovorom sa nastavnikom, razrednim starešinom, poveravanjem drugu ili drugarici, u međusobnim razgovorima, razgovorom kod kuće, kada se strasti stišaju i kad možemo o svemu razložno i bez nerviranja da donesemo odluke šta nam dalje valja činiti. Današnje dete je prezaštićeno kada nastavnik ne može da ga prekori zbog nedoličnog ponašanja, ne može da ga udalji sa časa, pošalje kod psihologa ili pedagoga bez prethodne saglasnosti roditelja, a to sve nije dobro najpre po njih. Naše dete, naš učenik, živi u iluziji da mu je sve dozvoljeno, što nije dobro po njegovo odrastanje.
S druge strane, nastavnici greše i treba im na greške ukazati, ali postoji način, postoje sredstva, postoji dobronameran razgovor. Ja, na primer, volim da sedim među decom, između klupa, ne želim da se osetim kao da sam izdvojena, da su oni jedan tabor, a ja drugi; ne želim ni da se oni osete da su tu samo zato da bih ih ja propitivala i vrednovala, da me štiti katedra, odstojanje, dnevnik i ocena, ali isto tako ne volim roditelja koji dođe i svojim stavom, glasom, monologom satera nastavnika u ćošak, preti mu direktorom, ministarstvom...Da li misite da su se nastavnici našli u ulozi predavača i ispitivača zbog raspusta, radnog vremena na kome mu mnogi zavide ili zato što vole ono što rade, što vole svoj predmet i decu koju podučavaju? Iskreno mislim da je ovo drugo u pitanju.
Danas su se roditelji ostrvili na nekog drugog, s pravom ili ne, sutra će na mene ili na vas, a zbog svega će ispaštati dete. Roditelji i nastavnici treba da imaju isti motiv i isti cilj. Nismo mi dve zaraćene strane, a ovakvim postupcima upravo to postižemo.
Nazalost doslo je vreme gde roditelji nas nastavnike vide kao neprijatelje a ne kao nekog ko je veoma ,veoma bitan u odrastanju njegovog deteta.Ne zele da cuju nista sto nije pozitivno ,pa iako su svesni da znaju da je tacno.Danas je doslo drugo vreme gde roditelji "nemaju"vremena za decu ,pa svu svoju obavetu RODITELjSTVA prepustise bakama,dekama,nama....a dobro se zna ko je taj ko izgradjuje autoritet kod deteta a ko ga nadogradjuje.Danas su se kockice pomesale i prosto se plasim u kom pravcu ovo sve ide.
ОдговориИзбришиNazalost doslo je vreme gde roditelji nas nastavnike vide kao neprijatelje a ne kao nekog ko je veoma ,veoma bitan u odrastanju njegovog deteta.Ne zele da cuju nista sto nije pozitivno ,pa iako su svesni da znaju da je tacno.Danas je doslo drugo vreme gde roditelji "nemaju"vremena za decu ,pa svu svoju obavetu RODITELjSTVA prepustise bakama,dekama,nama....a dobro se zna ko je taj ko izgradjuje autoritet kod deteta a ko ga nadogradjuje.Danas su se kockice pomesale i prosto se plasim u kom pravcu ovo sve ide.
ОдговориИзбришиDa. I mi smo imali nedavno inspekciju, ali ovaj put je još bolje bilo - zbog grupe zabrinutih profesora. I nije bitno ko su ti zabrinuti, i da li ih je bilo ili je to inspekcija sama napisala da bi došla u inspekciju... Kako nas je lako udarati sa svih strana...
ОдговориИзбришиDete sam vaspitala tako da poštuje nastavnika, tvrdeći da je nastavnik uvek u pravu. Dete se mogo bolje oseća kad ima poverenja u učitelja ili nastavnika, a roditelj je tu da pre svega podrži nastavnika, a da konflikt - ukoliko ima primedbi - reši sa njim u četiri oka.Drago mi je što smo taj stav preneli i generaciji mojih unuka - poštuju nastavnike i osuđuju bahatost vršnjaka. Od nas toliko. Što ne znači da nema nastavnika koji "uspešno" sruše sopstveni autoritet - arogancijom, grubošću, kaznama...Kao da ih love u neznanju. Lako je naći rupu u znanju ali daj priliku detetu da iznese na miru ono što zna i šansu da nadoknadi ono što nije uspelo da savlada. Desanka Maksimović je svojevremeno rekla:"Ja sam moju decu lovila u znanju",to je tajna uspostavljanja uzajamnog poverenja, deca nepogrešivo prepoznaju onog ko ih voli.Bez ljubavi nema dobrog učitela, nastavnika, profesora...Nedavno sam čula - od jedne polupismene kuvarice u restoranu - da neko ko ne voli ljude ne može biti dobar kuvar. Ona ih voli i spremajući hrnu misli na njih. Sve je u ljubavi - struka bez toga začina malo znači.
ОдговориИзбриши