Svakom od nas dato je određeno vreme koje će provesti na ovome svetu. Na to koliko će da bude dugo, i ne možemo mnogo da utičemo. Ali zato možemo da razmislimo na šta i na koga ćemo da ga utrošimo.
U našem narodu postoji poslovica da ono što možeš danas da uradiš, ne ostavljaš za sutra, što bi, ukoliko bi se zaista i sprovodilo u delo, govorilo o racionalnom trošenju vremena, što bi, opet, možda moglo da ukaže na činjenicu da smo mi vredan i razuman narod (eh, da me sad čuje neki Švajcarac ili Nemac:). S druge strane ma koliko se trudili da upravljamo vremenom, budemo vredni i praktični, pitanje je koliko ćemo uspeti da iskoristimo sve što nam život pruža.
Elem, sinoć ti ja gledam jedan nadasve zanimljiv filmčić, koji smo mi preveli kao Skrivena lepota, u kome se vreme javlja kao metafora i kao nešto što određuje sve ljude (svima nama manje-više klizi između prstiju...resurs je koji se troši, ali se ne obnavlja i sl.) Film, i pored nekih loših kritika i ne baš velike gledanosti, pokreće na razmišljanje i svakako treba odgledati, jer pored već pomenutog vremena, dotiče i teme kao što su gubitak, ljubav i smrt (mada možda malo pretenciozno natrpano u jedan koš sa velikim brojem poznatih glumaca, koji su "pojeli" u pojedinim scenama jedni druge).
I sad da vas nešto pitam: Na šta vi trošite vreme? Razmislite dobro.
Na primer, na čitanje ovog posta ste utrošili minut-dva. Da li je vredelo? Reći ćete, pa šta i da nije, šta je to minut-dva u odnosu na ceo život? Stvarno, šta je? E, pa ako na to pogledate ovako, da vam je, recimo 52, kao meni, i da nameravete da poživite još 23 i onda tu cifru pomnožite sa 365, što je 8395, pa onda svakog dana smanjite cifru za jedan, 8394, pa 8393, 8392...i tako redom, shvatićete da više nemate vremena za bilo šta i da vam i minut-dva uludo potrošenog vremena znači mnogo (pri tom ne mislim da postanete fanatici i nosite štopericu sa sobom svuda kao oni što hoće da budu mršavi pa broje kalorije).
A da li ćete živeti ovaj dan kao da vam je poslednji iskorišćavajuće sve potencijale, kako sopstvene, tako i dana koji je pred vama, e to opet zavisi samo od vas.
Na primer, na čitanje ovog posta ste utrošili minut-dva. Da li je vredelo? Reći ćete, pa šta i da nije, šta je to minut-dva u odnosu na ceo život? Stvarno, šta je? E, pa ako na to pogledate ovako, da vam je, recimo 52, kao meni, i da nameravete da poživite još 23 i onda tu cifru pomnožite sa 365, što je 8395, pa onda svakog dana smanjite cifru za jedan, 8394, pa 8393, 8392...i tako redom, shvatićete da više nemate vremena za bilo šta i da vam i minut-dva uludo potrošenog vremena znači mnogo (pri tom ne mislim da postanete fanatici i nosite štopericu sa sobom svuda kao oni što hoće da budu mršavi pa broje kalorije).
A da li ćete živeti ovaj dan kao da vam je poslednji iskorišćavajuće sve potencijale, kako sopstvene, tako i dana koji je pred vama, e to opet zavisi samo od vas.
Kad je reč o vremenu, pročitajte sjajnu knjigu Momo, autor Mihael Ende. Radi se o devojčici koja se borila protiv kradljivaca vremena. Prepoznajmo kradljivce vremena u našem okruženju i naučimo kako da ih izbegnemo. Iz perspektive jedne bake rekla bih da se vreme u izvesnim godinama ne meri štopericom kao u mladosti, već se - zahvaljujući veštini prepoznavanja bitnog - uživa svim čulima u malim-velikim stvarima kao što je osmeh deteta, suza, pokret, zagrljaj i taj divni osećaj da si deo odrastanja svojih unuka koji će ostaviti neizbrisiv trag u njihovom vremenu koje teče. Decu smo gajili grabeći vreme, sa štopericom u ruci a unuke posmatramo iz druge dimenzije svesni prolaznosti i dragocenosti svakog zajedničkog trenutka. Da li je trebalo da prikočimo mnogo ranije ili je sve baš onako kako je moralo da bude?
ОдговориИзбришиSlazem se sa svime sto si rekla! Ja sam nekako pri tome da je sve onako kako je, rekla bih, trebalo da bude. Da smo znali za bolje to ne bismo bili mi. A sta je i bolje uopste? Samo se treba konstantmo podsecati da se uziva ili ne uziva u nekim stvarima, ali da se oseca. Tako si uvek ziv i tako ne samo prozivljavas nego i osecas vreme. A po meni je to najbitnije! Mada cesto samu sebe uhvatim izgubljenu u trci sa vremenom
ОдговориИзбриши