Zašto ljudima zatvaraju oči kad umru i stavljaju ruke preko grudi kad to nije san? Mi počivamo mirno zato što smo umrli, a ne zato što smo zaspali.
Zašto kada umre kakav težak bolesnik, kažu odmorio se? Jasno mi je da su sa smrću bolovi prestali, ali njega posle, tamo negde, nema, zapravo nigde ga nema, pa gde se to neko, koga nema, u tom nigde, odmara?
Zašto su me prekorevali kada sam decu, dok su još bila mala, vodila na obližnje groblje da ih naučim da voze bicikl, kad tamo nije bilo ulice na koju bi mogli izleteti, niti automobila koji bi ih mogli udariti? Bili su tu samo grobovi koji su ih mogli naučiti da život nije večan.
Kada je moja mama bila na samrti, moje najmlađe dete mi je reklo: Mama, ne plači. I tvoj sin će jednoga dana umreti.
Je li to naučio dok je vozio bicikl uskim stazama oko grobova? Možda. Je li mu pomoglo da se ne plaši smrti? Možda, ali meni je svakako pomoglo to što mi je tada rekao podsećajući me da je život takav kakav jeste i da ide napred bez obzira na ono što se događa. Jednoga dana ćemo svi umreti.
Neko se plaši smrti i ne voli o tome da priča, kao da će i sama priča prizvati ono čega se plašimo. Neko misli da je smrt daleko sve dok se događa nekom drugom. Neko opet priželjkuje smrt jer mu je iz ovih ili onih razloga teško.
Kako god i šta god mislila o tome, iskreno, sada me najviše brine sve veći broj mladih koji biraju da zakorače sa one strane života, jer su tanani i previše osetljivi, jer su duboko povređeni ljudskom nepravdom, jer ne znaju kako da se izbore sa vlastitim demonima. Zato obratimo pažnju na one koji su pored nas. Jedno obično, ali iskreno kako si, možda može nešto da promeni.
Smrt uvek sedi pored nas ili je negde u našoj blizini, ali mi odbijamo to da vidimo.
Smrt je na Zapadu postala profitabilni biznis. Eutanazija, zamišljena da pomogne umirućim bolesnicima postala je privlačan brend. Oni koji u Skandinaviji promovišu smrt,edukuju kandidate dajući im logističku podršku - uputstvo za sigurno samoubistvo. Lekar koji prednjači po broju "pacijenata" tvrdi da je humano pomoći depresivnima da umru, uključujući i mlade koji nisu našli smisao života. Ta pomama podseća na onu iz vremena "bestselera "Jadi mladog Valtera", kad je broj samoubistava nakon čitanja romana drastično porastao u Nemačkoj. Ako je literatura povukla mlade u smrt, može li štivo koje promoviše neke druge vrednosti pomoći maldima da pronađu smisao.Jevrejski psihijatar Viktor Frankl, napisao je knjigu nakon povratka iz koncentracionog kampa "U potrazi za smislom", u kojoj objašnjava šta ga je održalo u životu, dok je cela njegova porodica izgubila bitku.On je analizirao motive zatvorenika da izdrže i ne predaju se. Svaki od njih je bio svastan da se od njega u životu još nešto očekuje.On je kritikovao američku civilizaciju koja uči ljude da je smisao života "biti srećan". Egoizam je vrhunski ideal, pa ne čudi što tako usamljen čovek gubi viši motiv - ideal koji daje smisao životu."Čovek mora imati razlog da bude srećan" - kaže Frankl, čije poruke nikada nisu bile aktuelnije. Onaj ko nikome nije podrška i oslonac ne može biti srećan.
ОдговориИзбриши