Svakodnevno (a katkad i danonoćno) nas saleću svakojake misli. Naš mozak funkcioniše kao mladi majmun koji reaguje na svakakve podsticaje. Nikad nema mira: Hoću li preživeti od prvog do prvog...šta obući, šta kupiti, šta jesti...hoću li da ispeglam sve što se da ispeglati, a da pri tome ne crknem od umora, ne izblamiram se, ne okaljam obraz...hoće li me ridža u prevozu uhvatiti ako i ovog puta pokušam da se provučem bez karte...a šta ako dođu da mi konfiskuju imovinu zato što nisam platila zaostale račune...voli li me on uopšte ili je to samo navika...
Sleću misli poput muva sa svih strana. Kako se odbraniti?
Ne vladamo sopstvenim mislima ako spoljašnja situacija, razne obaveze, drugi ljudi i sl. određuju ono o čemu mislimo, način na koji oblikujemo svoju misao.
Danas su mi rekli da lepo izgledam. Stvarno, ja lepo izgledam. Juče su mi rekli da me ova boja kose čini starijom. Stvarno, i osećam se nekako starijom.
Kakve veze ima njihovo mišljenje sa mnom? Nema, to je samo njihovo mišljenje, njihov način gledanja. Neko drugi će reći nešto drugo.
Zašto podležemo mišljenju drugih? Zašto se naše oblikuje prema onome što nam kažu kad to istinski i nema mnogo veze sa nama?
Kako bi bilo lepo da se makar na pet minuta u toku dana odmorimo od misli, da ne mislimo ni na šta, da ne radimo ništa...da sedimo na klupi na Kalemegdanu, i jednostavno, ostavimo mobilni, knjigu, ispraznimo mozak od svakodnevnih događaja, problema...da pustimo. (Lakše je reći, nego učiniti i lakše je držati nego pustiti, iako držanje iziskuje više energije, ali vredi pokušati.)
Нема коментара:
Постави коментар