Lažnjak ili ne

U Americi se svi smeše i pitaju vas kako ste.

Lažnjak ili istina?

Kaže meni moje dete: Mama, ovde je tako lepo. Izađeš ujutru. Svi te pozdravljaju: Hi! What's up? How are You doing? 

Na ulici svi se osmehuju. Nije kao u Srbiji,  gde viđaš samo namrgođena lica od prodavačica u trafici, preko putnika u GSP-u, do kolega na poslu, kao da su svi ustali na levu nogu, pa se samo sudaraju, guraju i ljute.

Mislim se, fantazira. Lupeta. Fali im nešto kad se samo smeše. Isprazni. Ne misle ništa. Ne umeju ni sijalicu da promene.

Dođem u Ameriku. Na ćošku me neki Hispano pita Wat's up? 

Šta ima da me pita? Na brzinu prođem. 

Na plaži opet neki Afroamerikanac ponovi nešto slično, al' ja sam već pripravna - imam natučen šešir na glavi i slušalice u ušima. 

Ne može mi ništa. Previše sam se ja filmova nagledala.

Onda čujem da je Dustyn na početku, kad je tek došla, govorio Andrei: Previše si gruba. Nasmeši se malo. Nemoj da si ljuta. (Ona ljuta? Pa ona ni začinjena jela ne voli). Neko ćete pretući.

OK. Od sutra se svima smešim. Ne skidam osmeh. Možda ću izgledati kao da me uhvatio grč ili da imam tik. Nema veze. Važno je da ne izgledam spajsi.

Možda će misliti da je lažnjak. Ko mari? Oni sigurno ne. Meni svi njihovi izgledaju lažno: aplaudiranje u teretani...hajmo svi, ruke gore, u ritmu, udriiii...u Diznilendu: How is doing? Where are You come from? Ooooooooo. Serbia or Siria....(sad ja malo karikiram - uopšte nisu tako neupućeni).

Razgovaram sa rođakom Judy iz San Diega (ona meni nije ništa, ali je rođena sestra moje snaje) koja mi objašnjava da njihovi osmesi nisu fejk i da su Amerikanci veoma tolerantan i gostoljubiv narod.

Ona nas je vrlo lepo ugostila u svojoj kući. Brat i snaja su nas izveli na večeru. U restoranu su nas lepo poslužili. Najbliže komšije žele da nas upoznaju. Imamo zakazan dejt sutra u 17.

Vesna, stvarno imaš predrasude. Život nije kao na filmu. Bolji je. 

Smeši se - pre nego što te upucaju:(