Zaustavite planetu, voleo bih da siđem

Ovo je samo jedan stih iz Oblaka u pantalonama Vladimira Majakovskog, koji se može primeniti gotovo na sve poete i umetnike 20.veka (Jesenjina, Hemingveja, Miljkovića, Ćopića...), koji su samovoljno odlučili da je vreme za njihov odlazak sa o ovog sveta.

Da li je neostvarena veza sa Ljiljom Brik podstakla Majakovskog da oduzme sebi život, može samo da se nagađa, ali ga je svakako inspirisala da napiše poemu, čiji se stihovi i danas navode i tumače:

Mene više niko prepoznati.
Ja sam samo zgrčena gomila žila.

Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila...

Zašto je čovek, koji je prethodno odgovorio Jesenjinu stihovima:
U ovom životu nije novo mreti,

izgraditi život kudikamo je teže
i sam posegao za ovim rešenjem? Zašto je i Ljilja Brik u starosti sama sebi okončala život?

Te noći kada je Jesenjin izvršio samoubistvo (postoje špekulacije o ubistvu), napisao je  da u ovom životu nije mnogo mreti, ali da ni živeti nije najnovije, kao i neku vrstu svog oproštajnog pisma i labudove pesme Doviđenja, druže moj doviđenja. 

Je li i njega, kao i Majakovskog obeležio samo buran život, ili i nesrećne ljubavi (Setimo se samo veze i kratkog braka sa Isidorom Dankan, koja je isto nesrećno završila kada joj se dugačak šal, obmotan oko vrata, zaglavio u točku automobila, koji je vozila) ili je u pitanju bilo i nešto drugo, teško je reći.

Svakako da su način života u kome se živi, što bi mi danas rekli, do koske, nesklad između suptilnih pesničlih duša i surovog sveta, kao i nesređen emotivni život, uticali na ovakav kraj poznatih stvaralaca. 

Ali šta reći za Hemingveja, grdosiju od čoveka, koji je na najbrutalniji način oduzeo sebi život? Mogu da zamislim bolesnog Frojda, kome Ana, njegova kći,  i doktori ubrizgavaju velike količine morfijuma od kojih se neće probuditi, ali zamislite tvorca dela Za kim zvona zvone ili kreatora Santjaga iz Starca i more, koji puca sebi u glavu....kao da je time rekao - glavo luda, nećeš ti više misliti...(Kod velikog američkog pisca ne treba smetnuti sa uma i određene genetske predispozicije, kao što je suicid njegovog oca, ali svakako ga ne možemo zamisliti kao onemoćalog starca koji sedi u svojoj kolibi nemoćan da piše, ide iz avanture u avanturu zato što je oboleo od alchajmera ili nečeg sličnog.)

Branka Miljkovića su pronašli obešenog o drvo u Ksaverskoj šumi u Zagrebu (neki opet tvrde da je ubijen) dok je beživotno telo njegovog imenjaka Ćopića pronađeno pod Savskim mostom.

Teško je reći jesu li bili depresivni i da li su se nosili sa nekom drugom bolešću, da li ih je obeležilo poreklo ili život koji su vodili, ili su, poput pesnika - vizionara budućnosti i tananih emocija dublje sagledavali ovaj svet ne mireći se sa svim onim što su u njemu videli. Ili je to bilo prouzrokovano onim što je tako bolno opisao nas "ukleti pesnik" V. Petković Dis u pesmi Tamnica:
To je onaj život gde sam pao i ja sa nevinih daljina, sa očima zvezda...

Samoubistvo ili ne, tek ovi pomenuti umetnici reči ostavili su za sobom neprolazna dela i večnu upitanost nad tesnom vezom između života i smrti.