Kažu - budi iskren

Kažu -budi iskren.
I iskrena sam, ali se često pitam u kojoj meri.

Iskrenost je teško postići.

Biti iskren prema sebi, šta to znači? 

Kad se od srca nasmejem, popusti mi bešika. Treba li da kažem - Vesna, izdaje te krštenica!? Ali kako da u jeku sveprisutnih propagirajućih misli, koje te uče svim mogućim afirmacijama, kažem sebi - koliko već sutra biće ti neophodne pelene.

Ili iskrenost spram drugih... Kada me neko pita kako izgleda, kažem mu šta mislim. Kada me ne pita, a ne sviđa mi se, mahom prećutim. 

Jesam li neiskrena ako zarad dobrih komšijskih odnosa, nasmešim se i onda kada mi nije do toga?

Pored toga što je teško biti iskren, nekada ne umem ni da napravim razliku između iskrenosti i neiskrenosti.
Retki su trenuci kada mi se koža naježi, kada znam da je to što vi govorite meni ili ja vama iskreno do gole kože i pošteno.
Ako i pogodim iskren trenutak, emociju, čin, što je, kad malo bolje razmislim teško, mogu, pored lepote da osetim i izvesnu isfrustriranost: Da li je to baš tako? Da li mi prija što sam videla? Čula? 

Čovek je na Fejsu objavio sliku svog deteta koje drži jednom šakom za okovratnik bluze nad 15 spratova dugim ambisom da bi dobio što više lajkova? Šta je tu iskreno? Da je bolesnik koji na najužasniji način želi da skrene pažnju na sebe? Da živi nekim tuđim životom? 

Šta smo sve spremni da uradimo da ostavimo utisak? Ili, možda treba da to sagledam njegovim očima? Kojim: bolesnika, psihopate, "šaljivdžije" sa uvrnitim smislom za humor, monstruma, kome je bitniji broj lajkova nego sigurnost i život svog deteta? 

Istina ume, ne samo da boli, već i da prenerazi.