Odgovornost za sve i svja

Sebe smatram odgovornom osobom. Čak i previše. Ali prevelika odgovornost često može da bude teško breme koje ponekad nepotrebno nosimo na svojim plećima.

Odgovorna sam što sam se udala. Odgovrna sam što sam se razvela. Odgovorna sam jer sam majka. Da li sam dobra majka? Dajem li dobar primer svojoj deci ili loše utičem na njih? Hoću li zbog svoje nedoslednosti u ponašanju zažaliti? Jesam li uvek rekla ono što sam mislila ili sam samo rekla, a nisam baš tako mislila? Odgovorna sam za posao koji radim, za decu koju učim. Da li sam dovoljno odgovorna? Da li sam dala sve što sam mogla? Jesam li dala previše, te nisam ostavila njima ništa da daju? Jesam li zahtevna ili prezahtevna? Kakav sam prijatelj? Jesam li se uvek našla "pri ruci" kada je trebalo? Jesam li dovoljno puta zvala, pitala: kako si? Ili sam zaboravila, ili mi je bilo naporno, ili sam jednostavno prešla preko svega? Kakav sam partner: dovoljno brižan i prilježan, ili gušim ponekad? 

Postoje u životu stvari na koje možemo (i treba) da utičemo, i one na koje ne možemo (i ne treba, jer ponešto treba i ostaviti nekome drugom, ili Univerzumu). Kako da znamo šta je to na šta možemo uticati, šta je u našem domašaju, a šta nije? Ponekad planovi jednostavno propadnu, ili ih nismo dobro osmislili, ili smo previše očekivali, ili smo malo dali, ili je to jednostavno tako ispalo. Nije sve u našoj moći. Naravno, treba da uradimo sve što je do nas (ono što mislimo da možemo i što nam je dato...ne treba da odustajemo ako ima smisla to za šta se borimo), ali ponekad je nešto izvan naših moći. 

Ma kako hteli, želeli ili mislili drugačije, ne možemo uticati na sve što se događa. Ako smo vaspitali svoje dete najbolje što smo znali i umeli, ako smo se u vezi dali onoliko koliko smo mogli, ako smo uradili sve što je do nas da nađemo posao, da se na njemu dokažemo, a onda je nešto pošlo krivo i nije se dalo ispraviti, mi tu više ništa ne možemo. 
Zamesili smo testo, odmerili sve sastojke, ali hleb ili kolač nije uspeo, šta mi tu više možemo. Ne vredi da kukamo i sebe optužujemo. To je jednostavno tako. Bacimo testo koje nije nadošlo u kantu ili ga ispečimo i pojedimo takvo kakvo je. Neke stvari su jednostavno izvan naše moći.

Kada nam se takve misli motaju po glavi, tada je najvažnije da se ne upletemo u mrežu optuživanja i samooptuživanja, kuknjave i samosažaljenja, jer to nikuda ne vodi. Jednostavno, pustimo. Neka to neko drugi odradi. Neka vreme odradi. Neka Univerzum odradi. 
Znam, lakše je reći , nego učiniti, pogotovo za preodgovorne osobe, ali, najiskrenije, nekad ta prevelika odgovornost guši, i  ne samo vas, već i one oko vas.

I opet malo Borhesa za kraj:

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen, 
opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah zaista,
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac...

P.S. Možda odgovorni previše preozbiljno shvataju sve, a ponajpre sebe same. Vreme je da se ručna malo otpusti...uh...