Dobijanje vize i udaja

Da sam znala da će zaposlenog Amera iza šaltera u ambasadi više interesovati zašto sam se prezivala Mandić, pa Nestorović, pa opet Mandić, te Ždrnja, nego šta ću ja u Americi i koliko tamo nameravam da ostanem, gde i kod koga ću boraviti, ne bih menjala svoje devojačko prezime - ikada.

Valjda bi im tako bila manje sumnjiva da ga neću tamo, u rodnoj im zemlji, ponovo promeniti.

Pripremali su me za raznorazna pitanja, tipa: Što idem samo ja, a ne idemo svi?( kao da ne znamo šta ćemo jadni od para), Šta ću tamo da radim? (pa, valjda da vidim dete...ne, to nikako...treba da kažem da se spremam u šoping). Šta mi rade preostala deca - zavise li još od mene? (ono mleko ne sisaju, ali krvi će mi se napiti kad-tad) i sl.

Elem, sva ta pitanja i uvežbani odgovori padoše u vodu. Oni su se interesovali samo za moja prezimena, tj.moje brakove.

Valjda je trebalo da se nikad ne udam. Ne znam kad je to udaja izašla iz mode, ali izgleda da jeste, a i kad se sada udaš ili oženiš, to mu nekako nije to.

Momak do mene, sveže je oženjen (umalo ne napisah obojen).

Elem, netom oženjeni fini momak iz Jagodine, a budući američki postidoplomac, u Ameriku putuje bez žene, jer eto, ona se sada predomislila, neće da ostavi mamu i tatu. 

Nemam pojma što se i udavala, a verovatno ne zna ni ona:(

Nekada se znalo gde je ženi mesto - u kući, uz muža i decu. 

Danas smo othranili neke nove "sorte" žena - ne daju se ni "voditi", ni "goniti". 

Krivi li su vodiči i goniči, koji su sve samo ne hrabri i odrešiti, ili mi, njihovi roditelji, što smo ih tetošili, e, to već ne znam, tek Princeza na zrnu graška je vrlo aktuelna poslednjih godina u našoj zemlji Nedođiji.

Ne znam kako je Jagodinac prošao na šalterskom "ispitu", je li dobio roze papir kao i ja, i da li će se njegova žena u međuvremenu predomisliti, ali ja svakako više neću menjati prezime.

Bojim se da me sledećeg puta zbog onog Mandić-Nestorović-Mandić-Ždrnja ne ostave na popravnom.