Da li postoji nešto više od sudbine - izložba Olje Ivanjicki

U izložbenom prostoru Istorijskog muzeja Srbije pred očima javnosti našlo se ono što je iza velike slikarke ostalo: njene slike, pisma, svećnjaci, garderoba... Kako će izložba trajati samo do novembra ove godine, postavlja se pitanje hoće li biti ispoštovana želja Olje Ivanjicki da njena dela posle njene smrti stalno budu dostupna očima javnosti? 

Postoji li nešto više od sudbine, kako je to Olja mislila, ili će sudbina njenih dela, pa tako i nje same kao umetnice, biti ta da je pamtimo po tome kako su se na njenu zaostavštinu ostrvili kao lešinari svi oni koji su dali sebi za pravo da razvlače njene slike, knjige, bunde, da prebrojavaju njene cipele, vaze, srebrninu, ili će završiti u podrumu nekog muzeja ili u nekom drugom skladištenom prostoru? Sa sigurnošću tvrdim, da gde god završe, čak i protiv njene volje da stalno budu dostupna široj publici, da će u srcima njenih poklonika ostati makar pramičak sećanja na Olju i njeno stvaralaštvo.

Nisam neki poznavalac umetnosti, možda tek razlikujem pop-art od klasičnog slikarstva, ali želim da prenesem svoje laičke impresije sa ove izložbe, jer neki mnogo veći umovi su rekli da je lepota u oku posmatrača. Dodaću i u srcu.

Ulazim sa mnogo iščekivanja i fragmentarnih sećanja na Dalijev muzej (na koji me donekle ova postavka podseća) i jedno Oljino gostovanje u nekoj emisiji u kojoj je učestvovao i Džej Ramadonosvki, koja mi je ostala u pamćenju po jednoj rečenici koju je izgovorila velika slikarka, a koja je bila upućena tada slavnom pevaču kao replika na njegovo pitanje kada je rođena i njegovu, za mene smešnu i neprimerenu konstataciju: A ja sam 1964. Oljin odgovor da što se nje tiče, nije morao ni da se rodi, nije mi izgledao nimalo nadmeno i sujetno. Iako sam i sama rođena iste godine kao Džej, aplaudirala sam u svom srcu Olji, ako nije pretenciozno reći, za mene bezvremenoj poput Dalija, Pikasa, Fride, Da Vinčija i drugih velikih umetnika, čije je portrete utkala u svoje slike, čijim je stopama i sama išla.

U Dalijevom muzeju, vidno uzbuđena, plačem i ne želim da odem. Učenici, koje sam povela sa sobom čudom se čude, smeju, ali uskoro i na njih prelazi ushićenje. U Istorijskom muzeju mi se plače, ovog puta zbog Olje. (Učenici sada nisu sa mnom, ali ću ih svakako, čim pre, dovesti da vide izložbu).

Ne znam da li je baš želela da u ovom prostoru i na ovakav način bude predstavljena javnosti. Ne znam, možda grešim, možda vidim ono što neko drugi ne vide, a možda vidim i ono čega nema. U svakom slučaju, hvala, što je zahvaljujući Fondu Olje Ivanjicki, koji je osnovan pre desetak godina, možemo da na jednom mestu ispratimo delo poznate slikarke, koja je u jednom trenutku proglašena najvećom multimedijalnom umetnicom i slikarkom na Balkanu.

Po mom mišljenju, a verovatno i stavu drugih poštovalaca njene umetnosti, velika Olja - velika poput Dalija, Vorhola, Princa, Bouvija, Madone - majstora performansa, možda zaslužuje veći, moderniji prostor? Možda i stalnu postavku koja će nas iznova i iznova vraćati njenom višedimenzionalnom radu.

Rođena u Pančevu, u porodici ruskih emigranata, koji su posle propasti Carske Rusije, napustili svoju domovinu, Olja je u neke od svojih slika utkala portrete poslednjeg cara i njegove porodice (u jednoj slici nad Romanovima visi figura Lenjina kao neka vrsta marionete Boljševičke Rusije), Jesenjina...

Na drugima su opet neki drugi likovi iz drugih sredina i vremena, kao što su američki predsednik, poznati glumci Holivuda, nazaboravna Merlinka...Kao da su se u njenom stvaralaštvu sjedinili Istok i Zapad, pa i sam kosmos...prošlost, sadašnjost i vizije budućnosti...tradicionalno i avangardno.

Na izložbi pored njenih slika, pesama, kostima, možemo videti i predmete iz lične upotrebe, kao i rekonstrukciju ateljea i njene spavaće sobe.

Naravno, tu su i vrata oslikana kao neka vrsta portala za njenu veliku ljubav Leonida Šejku, kome je posvetila i knjigu Ogledalo ljubavi, koja sadrži njihovu prepisku.

Negde tamo dodiruju se putevi svih nas, rekla je jednom. Možda negde tamo, u nekim visinama, odakle smo svi došli (pesma Tamnica), kako je to ispevao Dis u svojim stihovima.

Draga Olja, veliko Ti hvala!