Udaja

Da sam  kao mlada znala ono što sada znam, postupila bih drugačije...koliko smo samo puta čule ili izgovorile ovu rečenicu?

Kada smo bile male, maštale smo o vitezu na belom konju. Prva slova koja smo sricale bila su o junaku bez mane i straha. Sanjale smo da se udamo za jednog takvog sa kojim ćemo srećno i u ljubavi živeti do kraja života.

Kada smo poodrasle, počeli su da nam govore kako je došlo  vreme za udaju. To vreme je verovatno rastegljiv pojam, ali smo mi strahovale da ne prođe, da ne ostanemo "babe-devojke". Naravno, sada mi to izgleda smešno, naivno, a odomaćeni naziv o devojci koja se nije udala - shvaćen u potpuno drugačijem svetlu.

Zatim je sledio period u kome je brak trebalo održati po svaku cenu, pa makar da izgubiš sebe, da "preraste" on tebe ili ti njega, pa da vam postane tesno i u sopstvenoj koži. 

Razvod -  nikako, komprimis - svakako.

Danas, posle dve udaje, na vezu ili brak gledam kao na zajednicu u kojoj si ti ono što jesi, u kojoj se razvijamo pojedinačno, ali i zajedno. 

Jedno bez drugog ne ide. Ako samo jedan partner "raste" ili je samo jedan spreman da kompromis, veza je osuđena na propast.

U našem okruženju je bolje biti udovica nego raspuštenica. Udovici svi izlaze u susret, razvedena se na neki način osuđuje. Dok sudbinu prve žale, o drugoj misle da je kriva, bez obzira što je i za spajanje i za razlaz uvek potrebno dvoje.
Ako ponovo uđe u brak, onda je, ili nestabilna kao ličnost, ili joj nešto fali. Ako se udavala više puta, onda je lakog morala.

Šta bih poručila bilo kojoj mladoj devojci kada bi me pitala za savet:

Kao prvo, naše romantično poimanje života često nije u skladu sa onim što se zaista odigrava u stvarnosti, što može biti shvaćeno na ovaj ili onaj način. 
Ja mislim da je dobro, kako god da se završi. Iz nekog razloga trebalo nam je baš takvo iskustvo da bismo sad bili ovde gde smo. Da nije iskušenja, ne bismo napredovali.

Kao drugo, udajte se, probajte, lepo je, posle možda i nije tako lepo, ali  dokle god ne izgubimo sebe, svoje želje, htenja i potrebe dok smo u vezi sa drugim ljudskim bićem, dotle je dobro. 

Opet, život nije med i mleko, ali to ne znači da bi pošto-poto trebalo da se udamo da bismo osigurale kakvu-takvu sreću, nešto što bi trebalo da se zove, dom, status, da rađamo decu, ako to nije iz ljubavi,  ili ostajemo u vezama koje nam ne prijaju. 

Jedno ljudsko biće može sresti drugo ljudsko biće tek ako je i samo celovito. Dva oštećena, necelovita bića ne mogu činiti upotrebljiv krčag. Ili će se on razbiti, ili će voda procuriti. 

Nije užasno biti sam, ako možeš da se nosiš sa sobom, svojim strahovima, nerazumevanjem sredine.Užasno je biti sam, a sa drugima. A srodna bića verovatno postoje, samo treba biti istrajan. Ako ti je suđen, neće ti pobeći, ako nije, i bolje što je prošao mimo tebe:)