Do juče sam bila savršen roditelj - ne znam šta mi je danas

Mislimo kako ćemo biti savršeni roditelji. Pročitali smo sve knjige o roditeljstvu, o bebama, odrastanju...saslušali sve savete, usvojili ono što nam se učinilo poželjnim, a onda smo zaista postali roditelji, i shvatili da smo daleko od savršenstva.

Niko nije savršen. I ne može da bude. Ali može da se trudi i voli svoje dete. Neko ne zavoli svoje dete odmah (nije to uvek a pri ori, kako se često misli), neko ga ne zavoli nikad (o tome se retko priča, a i pretpostavljam da je takvih slučajeva mnogo manje), ali ono od čega svaki roditelj treba da pođe - jeste da najpre (ukoliko već nije) zavoli samog sebe. To nije samo zbog one već toliko puta ponovljene rečenice - da ukoliko ne volimo sebe, ne možemo voleti ni druge (što je verovatno tačno), već zato što ukoliko svu ljubav (koju treba da osećamo prema sebi, prema partneru, prema drugim ljudima) prenesemo na dete i ne uspostavimo granice (neka, pusti, ja ću, moja ćerka i ja smo prijateljice...) - dete se može osećati kao da se ceo svet oko njega okreće i da su mama i tata tu samo da zadovolje njegove potrebe, a kao što znamo, svet tako ne funkcioniše. Doduše, kad je dete malo, njegovi roditelji i jesu čitav svet, i tada je poželjno pružiti mu svu ljubav i podršku, jer najgore je biti zanemarujući roditelj (nemoj sad, nemam vremena, ne zanima me... ). U svemu treba imati mere, a kako dete raste, dobro je uspostaviti dobre i prave granice.

U srećnu osobu izrašće ono dete kome je u detinjstvu omogućeno da bude deo integrisane celine, u kojoj svaki član ima svoje mesto, svoj zadatak, u kojoj se zna "ko pije, a ko vodu nosi", uz dužno poštovanje jednih prema drugima. Ali to najčešće nije lako.

Ponekad mi se čini da sam bila popuštajući roditelj, koji je prelazio preko nekih stvari zbog mira u kući, ili koji je obavljao nešto umesto dece, jer je tako bilo brže i jednostavnije. Ponekad mi se čini da sam bila impulsivna poput pretis-lonca, koji je u sebi kuvao, kuvao, pa eksplodirao, ponekad preterano stroga, čak i agresivna, neretko nedosledna (izgleda da sam jedino bila dosledna u svojoj nedoslednosti) i da se u nekim situacijama nije znalo ko je roditelj, ko dete. Fala bogu odrasli su i šteta je već počinjena:=(

U zdravoj porodici treba da postoji zajedništvo između roditelja, isti ili slični stavovi povodom podizanja dece, konkretna komunikacija uz međusobno uvažavanje.

Sve je to pametno i lepo, ali u praksi najčešće nije tako, već se stvori koalicija između jednog roditelja i deteta, a najčešće protiv drugog roditelja. I sama sam često, rekla bih, nesvesno, upadala u zamku sličnog, bilo kad sam sama bila dete, kada sam se priklanjala mami, ili kad sam postala roditelj, i privlačila neko dete sebi. To nikako nije dobro, ali šta je tu je, opet - bilo je, ali nije prošlo, moja deca tek treba da postanu roditelji, te molim boga da ne počine iste ili slične greške.

Pre nego što postanemo roditelji valjalo bi da upoznamo sebe, da znamo kakve su nam želje, a kakve mogućnosti, da volimo sebe i svog partnera i na toj ljubavi radimo bez prestanka, da uspostavimo prave polupropustljive granice sa svojom decom, i da, da volimo svoju decu.