Danas sam posle nekoliko decenija iza sebe ostavila za sobom "trag" : nisam oprala sve sudove, pokupila veš, pospremila stvari... Pitate se kakve to veze ima sa postavljanjem granica? Ima. Moj osećaj odgovornosti često me je terao da od sebe pravim žrtvu: na sve treba da odgovorim, svemu da kažem "da" , (jer to se od žene-zmaja očekuje), posle čega sam se često osećala frustrirano (ako nešto nešto nisam stigla da uradim), a neretko sam imala i grižu savesti (mada su se mnoge stvari ticale drugih, a ne samo mene) .
Postoje zdrave granice - to su one polupropustljive granice koje postavljamo da bismo zaštitili sebe od sebe i sebe od drugih, koje dozvoljavaju protok određenih informacija i emocija, a ne remete našu intimu, niti zadiru u intimu drugih. Postavljanje zdravih granica uči se u detinjstvu, kada u porodici učimo poštovanje svojih i tuđih prava, kada usvajamo određene obaveze i snosimo odgovornost za iste. Ali, to najčešće nije lako. Ono što je dobro, jeste što tokom života, sa iskustvom i osvešćivanjem, možemo naučiti da te granice ne moraju biti rigidne niti skroz propustljive.
Ja sam, na primer rasla sa jednim roditeljem koji je bio autoritaran, pazite, ne autoritativan, i koji je striktno određivao šta se sme i šta se ne sme. Učinio me je odgovornom, savesnom i donekle pokornom (što nije dobro jer se pokornost javlja iz straha). S druge strane imala sam popuštajućeg roditelja, koji je verovatno želeo da ublaži zahteve prvog. Sa njim sam uspostavila blizak, empatičan odnos pun ljubavi i poverenja, ali pred kojim nisam naučila da sačuvam svoju intimu. Tako sam izrasla u ovo što sam, ali sam vremenom, kroz život, profesionalnu i psihološku edukaciju naučila da često ne umem da postavim granice: ili su zatvorene, ili pak previše otvorene. Ni jedno ni drugo nije dobro, te sam odlučila da se menjam: hoće se - može se:=)
Koliko često sebe urušavamo misleći da samo mi možemo nešto da obavimo i da samo tako može? Nije mi ni do čega, slaba sam, ali moram dete da izvedem napolje. Moram u školu iako me boli grlo i ne mogu da pričam. Tada probijamo sopstvene granice. Ili, dozvoljavamo drugima da prečesto probijaju naše tako što nam na leđa tovare i svoj posao, što nije naša odgovornost. Koliko često od pasivno-agresivnih osoba čujete: Kako ti to lepo radiš; ti ćeš to najbolje...
Imala sam jednu koleginicu na poslu koja je striktno određivala dokle učenik sme da joj se približi - metar do katedre i to je to. Koliko nije dobro da probijamo svoje granice, niti da probijamo granice drugih, nije dobro ni postavljati striktne granice.
Najbolje je da naše granice budu polupropustljive - i ne brinite, bez obzira sa kojima trenutno "raspolažete" i to se da naučiti.
Нема коментара:
Постави коментар