Kažu da ti se najbolje stvari dese kad odustaneš od njih. Ja ne mislim da je tako. I retko odustajem. Često teram i kad više nema smisla "ćerati se". Neću sada da ulazim u psihološka tumačenja i rasprave. Želim da podelim svoje nedavno iskustvo.
Jogom sam se sporadično bavila od svoje šesnaeste, naravno, najpre prvo kod legendarne Jasmine Puljo. Da skratim priču, uvek mi je joga godila i smatrala sam da su moje telo i duh najviše dotičnoj disciplini skloni, ali bez ikakvih pretenzija da mi bude stalni životni saputnik.
Elem, uplati meni ćera mesec dana joge kod Ivane i Dragana Lončara. Kao po običaju, sedoh u prve redove, da mi ništa ne promakne i da moje eventualne greške - njima ne promaknu, da me koriguju. Ni slutila nisam da ništa neću moći da uradim kao nekada, čak ni da mirno sedim prekrštenih nogu (o lotosu ni pomena).
Još uvek sam mogla da dohvatim nožne prste ravnih leđa, ali da zabacim noge iza glave i njima dodirnem pod - nikako. Najteže mi je palo što nisam mogla da napravim most. Ni makac. Ruke slabe. Rameni pojas nikakav. Donji deo leđa - katastrofa.
S teškom mukom primoravam sebe da dolazim dva puta nedeljno i vežbam dva sata. Radim koncentrisano, pokušavam da dišem u đaji (produženo, svesno disanje) sat i po vremena, vučem se kući u pola noći. Mrzim ponedeljak i četvrtak, ali ne preskačem nijedan termin, nijedan udisaj i izdisaj.
I sinoć, posle dva meseca istrajavanja kao od šale napravim most, bez muke, bez trzaja. Moje telo se u jednom trenutku izvilo, samo od sebe. Neverovatno. Bez ikakve misli, bez ikakve želje, samo je u jednom trenutku napravilo luk.
Ili sam mu dopustila da se seti onoga što je nekada znalo, ili sam bila dovoljno strpljiva da mu dozvolim da se opusti, ili je ono mene nagradilo za upornost.
Presrećna sam. Nije u pitanju most, sveća ili lotos. Za mene su to Himalaji.
P.S. Fotografije su skinute sa neta, ali jednoga dana, ko zna, uz dovoljno strpljenja, možda i ja napravim nešto poput ovog na trećoj slici:)))
Нема коментара:
Постави коментар