Eto ti

Neki ljudi su me zamolili da ih ne pominjem u svojim postovima.
Možda ih zato u poslednje vreme i ne pišem. Ne mogu samo da pišem o sebi, mada to najčešće radim - mali narcis, ili da filozofiram...
A možda je to samo izgovor. Možda više i nemam šta da kažem.
Možda me je i ubila prejaka reč. Šala. Niti sam Branko Miljković, niti Branko Ćopić, koga su ubili ideali za koje je živeo.
Za ideale ginu budale, peva Bora Čorba. Ja i dalje bijem bitku sa vetrenjačama u školi i na još nekim mestima.
Neko kaže, ne vredi. Ja mu kažem, poput Mike Antića, videćeš - vredi.
A onda počne da me svrbi, da me zateže i stiska sopstvena koža.
Nije to ništa, smeju se, u nekim godinama se ništa drugo i ne može. Fora je da pustiš druge da rade za tebe. Što si tako sujetna? Sedneš u hlad i prepustiš sunce mlađima?
Svako na ovaj svet dođe sa nečim. Sa ovoga ne ode ni sa čim. Bilo bi lepo da to sa čim je došao, pokloni sebi i drugima.
Eto, ja poklanjam svoje reči, entuzijazam i osmeh.. Malo li je?