Nemam pojma ništa o fizici. Nisam je znala ni onda kada sam je kobajagi učila. Ali imam utisak da se kretanje planete Zemlje oko Sunca, ili kako već, do te mere ubrzalo, da se dan i noć smenjuju nenormalnom brzinom i da na trenutak ne mogu da računam, a on mi je, kažu psiholozi, jedini preostao.
Ako živim u prošlosti, ili sam nepopravljiv romantičar, što više nije na ceni, ili sam potpuno anahrona i disfunkcionalna, što je još manje utešno. Što je bilo bilo je: niti se može vratiti, niti se da popraviti.
Ako živim u budućnosti, stalno ću brinuti kakvo će to sutra biti, ako nisam u stilu junakinje iz Prohujalo sa vihorom, koja kaže: O tome ću brinuti sutra.
Tako mi ne preostaje ništa drugo do sadašnji trenutak, koji mi, usled nepažnje, ili onog gore pomenutog ubrzanja, promakne.
Pa, gde sam ja to onda, u kom vremenu?
Kaže, jedno meni pametno dete, da se nije vreme ubrzalo, već da se meni samo to tako čini, da starijima vreme brže prolazi? ili da sam se pretrpala obavezama.
Neka deca me, opet, stalno pitaju kako sam i jesam li umorna.
Mislim se, jesam li se ja to smorila od ubrzanja, koje realno, kako vele, ne postoji, ili od silnih obaveza, ili samo izgledam tako, ili se u mojim godinama podrazumeva da sam umorna i smorena i da treba tako i da izgledam.
Nemam pojma, trudim se i da kvantitativno i da kvalitativno ne zaostajem, ali...
U svakodnevnici, koja se, makar po mom mišljenju, toliko ubrzala, ne znam, ne da li se moj kvantitet ili kvalitet primećuju, nego da li uopšte postojim. Nekad mi se čini da sam samo zamišljeni lik, koji u prvom - obimnijem i ambicioznijem delu knjige, želi toliko toga da poruči, a onda, kako radnja odmiče, posustaje, dok na kraju potpuno ne ispari (nije loša ideja za knjigu).
Umesto zaključka sledi pitanje: Da li se i vama vreme ubrzalo, ili da li je zaista okretanje Zemlje oko Sunca dobilo na ubrzanju?
Нема коментара:
Постави коментар