Čovek viri kroz ključaonicu. I vidi Andreasa, unuka Maksa Lutajućeg, kako ide od slike do slike i nudi guščije perje na jastuku. Čovek zapravo ne vidi svog sina, Andreasa Sama, već vidi svog oca Maksa Ahašveroša, trgovca perjem. Dečak nastavlja igru iza zatvorenih vrata ne znajući da ga neko može videti.
Ovo je prepričan deo iz Kišove priče Igra iz romana, ili zbirke priča Rani jadi.
Koliko smo mi ono što jesmo, kakvi smo iza zatvorenih vrata, kada mislimo da smo sami i da nas niko ne vidi, u tuš kabini, dok svojim, možda ne tako zanosnim glasom, pevamo omiljenu pesmu?
Kada smo u društvu, želimo da ostavimo utisak, često nismo spontani, nismo ono što zaista jesmo. Stavljamo maske, namerno - da bi se dopali (najćešći razlog), ili neneamerno.
Od nas se nešto očekuje. Bićemo ono što drugi hoće. Pričaćemo o onome što ih zanima. Laskaćemo. Pretvaraćemo se makar malčice...
Kada smo u društvu, želimo da ostavimo utisak, često nismo spontani, nismo ono što zaista jesmo. Stavljamo maske, namerno - da bi se dopali (najćešći razlog), ili neneamerno.
Od nas se nešto očekuje. Bićemo ono što drugi hoće. Pričaćemo o onome što ih zanima. Laskaćemo. Pretvaraćemo se makar malčice...
Dok, kad smo ispred ogledala, kreveljićemo se, smejati, ludirati, keziti, mrštiti, plaziti...kao majmunče, ili kao dete kada se igra.
Ako nas neko pogleda kroz ključaonicu, kao u prethodno pomenutoj priči, i mi to saznamo, naše ponašanje će se promeni, naš izraz lica, stav. Prilagodićemo se. Možda zbog toga što će reći da smo luckasti, ili da nismo dovoljno ludi. Možda zato što će pomisliti da to ne odgovara našem uzrastu ili profesiji ili...
Ko pokazuje svoju pravo lice, svoj pravi karakter, temperament?
Ako nas neko pogleda kroz ključaonicu, kao u prethodno pomenutoj priči, i mi to saznamo, naše ponašanje će se promeni, naš izraz lica, stav. Prilagodićemo se. Možda zbog toga što će reći da smo luckasti, ili da nismo dovoljno ludi. Možda zato što će pomisliti da to ne odgovara našem uzrastu ili profesiji ili...
Ko pokazuje svoju pravo lice, svoj pravi karakter, temperament?
Zašto nismo ono što smo, zašto sebi ne dozvoljavamo da budemo ono što jesmo?
Zašto sve, pa i sebe shvatamo previše ozbiljno?
Nije sve tako ozbiljno, a ponajmanje život.
Igrajte se, ljudi.
Zašto sve, pa i sebe shvatamo previše ozbiljno?
Nije sve tako ozbiljno, a ponajmanje život.
Igrajte se, ljudi.
Čini mi se da su starci veoma spontani i opušteni. Lako uspostavljaju komunikaciju i u autobusu ili u redu pred nekim šalterom brbljaju ne vodeći računa da li je sagovornik spreman da ih čuje. Ponekad me ponese ta otvorenost pa prihvatim razgovor da ne povredim starinu. Podetinjili, šta li. Ali je prijatnije u njihovoj blizini nego pored neke mlade duše nesposobne da se osmehne nepoznatom sagovorniku. Zgrčeni i zatvoreni nemaju sposobnost uspostavljanja te vrste kontakta u prolazu, opuštenost je valjda osobina onih koji više nemajupotrebu da ostave utisak. Izašli iz sebe posmatraju svet kao deca. I obraduju se kad neko uopšte obrati pažnju na njihovo čavrljanje.
ОдговориИзбриши