Tajna

Da nema glupih pitanja, već samo glupih odgovora, to ste svi već iskusili, a da li ste znali da na sve zagonetke ne možete dobiti odgonetke, da dva i dva ne mora uvek biti četiri i da nešto mora ostati tajna?

Koliko god da znamo, uvek će biti onoga što nećemo spoznati i koliko god svetla upalili, uvek će biti tame, a sve u duhu krilatice: 
Što više znam, toliko vidim koliko toga još ne znam.

Pored toga, ma koliko pitanja postavljali i ma koliko bili uporni u traganju za odgovorima, nekada nećemo biti spremni da iste, ne samo čujemo, već i da ih proživimo, što je mnogo važnije.

Da li su Adam i Eva bili spremni (osposobljeni, zreli) da kušaju sa drveta spoznaje kada su se na to odlučili, ili ih je možda sama božija intervencija podstakla na korak zbog koga će biti prognani iz raja i upoznati se sa pojmom greha i kaznom zbog istog, samo su neka pitanja o kojima je Vladeta Jerotić govorio povodom objavljivanja svoje knjige O tajni.

Vladeta Jerotić, renomirani psihijatar, psihoterapeut i teolog, u ponedeljak uveče, u prepunom Amfiteatru Narodne biblioteke, dočekan je burnim aplauzom i oduševljenjem publike.

U dupke punu salu se nije moglo ući, a njegove reči slušale su se u tišini  i sa razglasa na stepenicama foajea. Među posetiocima bile su i mlade majke sa decom (koja su, začudo, bila neobično mirna), i školarci i studenti tek zakoračili u otkrivanje tajne života, i oni sredovečni, koji misle da su nešto spoznali, i oni najstariji, oslonjeni na štap ili neko drugo pomagalo. 

Kada govorimo o Vladeti Jerotiću ne možemo a da ne spomeneno misao da postoje ljudi koji naprosto zrače i koji oko sebe šire oreol spokoja, dečije zapitanosti (ali ne i naivnosti) i spoznaje, i gotovo opipljive duhovnosti, o koju bi da se "očešete".  

To su mahom ljudi koji su dovoljno dugo živeli i u svom veku se nakupili ne samo tuđih znanja, već i vlastitih promišljanja i dubokih iskustava, koji su sebe upoznali i koji na vas deluju iz svoje samocentriranosti i harmonije.

Bez želje da poredim, ali sa željom da što vernije prikažem vlastiti osećaj zadovoljstva i  ispunjenosti, pada mi na um i večna Desanka Maksimović, čiji je šešir na glavi nalikovao na oreol sveca, i kojoj je, na nekom davno održanom saboru, koliko se sećam, prišao seljak, koji je izgledao kao da je upravo dotrčao sa polja, gde je, pošto je ugledao svoju omilljenu pesnikinju, ostavio "rala i volove", ne bi li je na tren makar video i zagrlio. 

Mislim da smo te ne noći i svi mi u sali i van nje želeli da dodirnemo čaroliju zvanu Jerotić.

Knjigu sam kupila i čitam je, ali samo čitanje ne može da nadmaši živu reč ovog velikog čoveka, koji je objašnjavajući, između ostalog, i religiju i naš odnos prema njoj, i strah koji se ponekad može tumačiti kao ishodište svih religija, dotakao se i našega dualnog bića, i partnerskih odnosa, i  ljubavi , i smrti kao velike tajne. 

Tajna je u svemu: u šarolikoj priodi u kojoj se iznova stvaraju nove vrste dok stare izumiru, u biljci, koja raste dok joj pričaš, i povlači se u sebe i odumire kada o njoj ne brineš kako treba, u zemljotresima i cunamijima, u kosmosu... 

Tajna je u Bogu, koji se ne da sagledati, u čoveku koji još uvek spoznao sebe nije.

Ili da to kažemo njegoševski:

Tajna čojku, čovjek je najviša...