Danas smo malko nesigurna koraka i sa nešto kašnjenja krenuli ka Vršcu, mestu rođenja našeg komediografa Jovana Sterije Popovića, i ka vršačkim bregovima, koji su nekada bili ostrva u Panonskom moru.
Da nismo okasnili, možda ne bismo ušli u Eparhijski dvor i otkrili neka njegova blaga, između ostalih i znamenitu Seobu Srba, rad Paje Jovanovića, popularnu sliku koja sada kruži društvenim mrežama sa šaljivim nazivom u duhu vremena u kome živimo - Seoba Srbalja iz Maxija u Lidl.
Dani grožđa su prošli, nismo kupili vino, ali smo se napili od lepote Vršca, njegovih znamenitosti i krajolika.
Nisam upamtila šta smo sve videli i neću se zamarati guglovanjem, ali sam ostala zamišljena nad izlivenom glavom Petra I Oslobodioca, kao i pred slikom Mihajla Pupina, našeg velikog naučnika i rodoljuba, koji je nesebično stečeni novac podelio sa srpskim narodom ne zaboravljajući odakle je potekao; jer ako su nam koreni zatravljeni i naša je budućnost neizvesna.
Dok koračam gradom u kome je Vasko Popa, pod čijim sam uticajem i sama počela da pišem pesme, pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicima, koju je nazvao Slobodno lišće, razmišljam o životu i o tome kako će neki ovde doći u potragu za izgubljenim školjkama ili će pokušati da dekodiraju našu prošlost, ali nikada neće otkriti kako se ljubilo i uzdisalo.
Možda će neki budući istraživači pronaći fosile riba koje su nekada ovde plivale, možda će otkriti i od čega smo bolovali i umirali, ali nikada neće odgonetnuti kome i čemu smo sve srce otvorili.
Prisećam se stihova banatskog mornara Đoke Balašević: Život je more, pučina crna po kojoj tonu mnogi što brode... nije mi srce plašljiva srna, ja se ne bojim velike vode...
Iako nas nose talasi i raznorazne struje, još uvek nas ima. Panonsko more je možda ovde bilo i nestalo, ali je sećanje u našim mislima i srcu ostalo.
Iako nas nose talasi i raznorazne struje, još uvek nas ima. Panonsko more je možda ovde bilo i nestalo, ali je sećanje u našim mislima i srcu ostalo.
Na kraju smo pešačili nekih devet kilometara i popeli se do Lisičije glave, gde smo poremetili male i neobične bubamare žućkaste boje, za koje je neko šaljivo rekao da su došle iz Kine.
Iako su nas grickale - ove male žute:=), iako smo se sklanjali od stršljena i plašili od zmija (da ne izmile na poveći kamen u obliku glave lisice, na kome smo se odmarali), lepo smo se proveli u Vršcu i njegovoj okolini. Odmorenih vijuga i osnaženih mišića, izlet smo završili u Planinarskom domu, gde smo se okrepili gulašem. Tamo nas je pozdravio i predsednik Planinarskog društva Vršac, koji nam je poželeo siguran korak u planinarenju i u životu.
Do novog susreta, želim vam mirno more:=)
Нема коментара:
Постави коментар