Često se, kada čujemo ružne reči ili vidimo loša dela, a ne suprotstavimo im se, osetimo loše i uprljano, naizgled kao da smo mi sami te uvredljive reči izrekli ili mučno delo počinili. Ali, zapravo se ne osetimo loše samo zbog toga što smo prisustvovali nemilom događaju, već i zato što ništa nismo učinili, što smo samo stajali po strani i "gledali svoja posla" .
Po nekoj statistici, koja je rađena - ne znam gde i ne znam kad, te ne mogu ni da tvrdim da je verodostojna, ali mi se ipak čini mogućom i valjanom, ukoliko se pljačka, napad ili neki slični atak na lica ili imovinu, odigra pred više očevidaca, sa porastom broja očevidaca, smanjuje se broj ljudi koji će da reaguje. Zašto je to tako? Verovatno zato što svako pomisli da će neko drugi nešto da uradi, a desi se, da na kraju, ne preduzme niko ništa.
Upravo sam se setila jedne scene iz autobusa kada je mladić u poslednjem času uspeo da utrči u autobus u kojem je bilo malo putnika, ne više od desetak, što je neobično za 22 sata i relativno frekventnu liniju 75. Mladić je protrčao kroz autobus galameći na vozača što nije duže u stanici ostao, da bi na kraju udario tog istog vozača pesnicom u glavu. Sve se odigralo munjevitom brzinom: kočenje na sred raskrsnice... vozač, koga, hvalabogu ima, i koji, pod adrenalinom, uzvraća... mladić, koji sa očito sada bolnom rukom pokušava da otvori vrata i pobegne...
Znate li ko je zvao policiju? Šofer. Znate li ko je nasilno otvorio vrata napadaču? Jedan od putnika, muškarac mojih godina. Znate li ko je ostao da sačeka policajce i posvedoči vozačevu priču? Niko.
Naviknuti smo da ne vidimo ono što nas ne interesuje ili nas se ne tiče. Naviknuti smo da ne reagujemo ili da očekujemo da neko drugi odreaguje umesto nas.
Neki su obamrli od straha, drugi anestezirani do ravnodušnosti.
A vi? Šta je sa vama?
Sećam se na fakultetu čitamo ponovo Dostojevskog, Selimovića...nervira me Raskoljnikov koji pljačka babu, a onda sakriva blago, pa još pada u bunilo, u koje uskoro zapadam i ja: Dobro, de, nije on babu ubio zbog koristi... on je načelo ubio, ali šta se sad lomi... kad je imao hrabristi, nek izdrži muški do kraja... Nervira me Selimovićev Nurudin, koji ne sme da progovori o zarobljenom bratu, ide mi na živce Aljoša iz Braće Karamazovih, koji po hrišćanskom uzvraća, tj. ne uzvraća: kad neko tebe kamenom, a ti njega hlebom, ili ono sa obrazom, zaboravila sam kako ide...a onda shvatim da sam ja taj Raskoljnikov, da sam sama i Aljoša... i Nurudin, i da me upravo nervira njihova, tj. sopstvena slabost... i da je Aljoša jedan vrlo, vrlo, neuverljiv lik... i da je mnogo životniji Mića... i da je mnogo, mnogo veći Ivan... i da sam ja mala, i uplašena, i da nemam mnogo hrabrosti da se suprotstavim...
Treba biti iskren prema sebi. Koga lažemo? Sebe? Zašto?
Jeste, kukavica sam dok slušam kako opanjkavaju drugog čoveka i ništa ne kažem, jer me to ne zanima, jer neću da se zameram, jer imam pametnija posla...jer...
A vi? Da li vam se čini da ako sve ne vidite, ako okrenete glavu na drugu stranu, da je svet bolji?
Нема коментара:
Постави коментар