Prva stanica: Firenca. Nismo rezervisali karte za Ufici jer sam se plašila da će deca biti premorena posle noćne vožnje kroz Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju do Italije. I bila su. Mada smo krenuli entuzijastično, do jutra smo se umorili, te su ostali putnici, koji su mahom bili odrasli i ozbiljni:), mogli da odahnu.
U autobusu smo predstavili svoje mape putovanja ("igra" koju smo osmislili po ugledu na mape uma) i Sergejevo predstavljanje idealnog putovanja je dobilo najviše glasova, te je on prvi mogao da bira jedan od četrnaest poklona, koje sam za tu priliku pripremila.
Na svojoj mapi Sergej je nacrtao razna prevozna sredstva: avion, brod (ne znam zašto nije bilo autobusa, koji nam je postao drugi dom)...različite životinje: kengure (iako nismo išli za Australiju), krokodila i ajkulu (nadam se da nećemo imati bliski susret), ali nam je tokom kasnijeg kupanja u Sredozemnom moru objašnjavao da ukoliko nam se ajkula približi, nikako se ne mrdamo...bolje da ostanemo i bez ruke ili dela noge nego da potpuno nastaradamo:(
Deca su bila voljna da slušaju jedni druge i tako nas je ovo putovanje, između ostalog, naučilo i međusobnoj saradnji i osluškivanju pravih, a ne virtuelnih prijatelja sa društvenih mreža. Na taj način su Sofia i Deana, iako idu u školu sa istom decom sa kojom su i pošla na put, saznale da su Sergej i Miloš pravi carevi:)
Pošto ja ne mogu da živim drugačije nego kako mi srce nalaže, a ono je dečije, uprkos godinama:), pošto smo pokupili Sofiu u centru Firence, i pošto se ona s mukom rastala, ne od roditelja:), već od svog psa Lenija, pošli smo u razgledanje znamenitosti ovog grada-muzeja, ali smo ubrzo skrenuli na gelato i na Ponto Vekio, gde smo se slikali do mile volje.
Kako živimo u vremenu mobilnih telefona i selfija, obilato smo ih koristili, dok je Aleksandra bila mudrija "probudivši" Sergejevu džentlmentsku crtu, koju je kasnije revnosno koristila tokom dvanaestodnevnog putovanja, napravivši albume i albume svojih slika:))
Tako je najpoznatija građevina Firence Santa Marija del Fjore, sa sve zvonikom kraj sebe, pred umorom, sladoledom i fotkanjem ispred, iza i pored ...."pala" u drugi plan.
Firentinsku katedralu, galeriju Ufici, reku Arno i njene mostove, ostavićemo za drugi put, jer mi već hitamo u Montekatini terme.
Nestrpljivost, specifična za naše godine:), vuče nas napred da što više toga osetimo i doživimo.
U Montekatiniju smo malko odahnuli u sasvim solidnom hotelu (gde smo to veče i prenoćili), da bismo ubrzo potražili italijanske specijalitete u jednom od restorana. Ponuda je bila brojna i raznolika, ali i naši prohtevi - treba usaglasiti četrnaest duša, četrnaest džepova, četrnaest afiniteta. No, banja, opasasna Apeninima, veoma nam se svidela, te smo zaboravili i na poduže traganje za odgovarajućim restoranom, i na svotu novca, koji su pojedinci:( ostavili u njemu.
Na tom prvom delu putovanja, pre dolaska na krajnju destinaciju, najviše su nam se svideli San Remo i Nica. Iako nam je usput društvo pravila kiša, na koju većina nije bila pripremljena (osim štrebera, poput mene, koji su poneli kišobran-suncobran), nismo se žalili, jer nas je obala na kojoj se protežu ova dva gradića naprosto očarala.
U italijanskom gradiću poznatom po muzičkom festivalu i festivalu cveća, uživali smo špartajući njegovim centrom i šetalištem, ali najviše osmeha izmamile su šljunkovite plaže i dokovi San Rema.
Deca su se naučila strpljenju (da se sve ne može "sad" i "odmah"), toleranciji (ne možemo svi da sedimo uz prozor), međusobnoj saradnji i razumevanju. Shvatili su da smisao i lepota putovanja nisu tek dolazak na cilj, već i samo putovanje.
P.S. O ostalim mestima koje smo posetili i o našem daljem druženju i "učenju" u nastavku ovog putopisa.
Нема коментара:
Постави коментар