Iza svake tuge dolazi nada, iza svakog pada, uspon...

Pred odlazak u Firencu, umesto da čitam o porodici Mediči, družim se sa Neletom Karajlićem i Beogradom od pre 100 godina, opisanim u romanu Solunska 28.

Odmah da kažem da nisam čitala Fajront u Sarajevu (mada jesam malko jugonostalgična), te ne mogu da poredim ove dve knjige, koje je napisao vođa grupe Zabranjeno pušenje, ali da sam uživala u ovoj - jesam.

Solunska 28 je beogradska, dorćolska i, nadasve, dunavska priča...poetska i višeslojna. 

Sve vreme pratimo sudbine više junaka (ne mogu da se otmem asocijacijama i poređenjima, pa mi tako, u prolazu, pada na um Habjanovićkin Ženski rodoslov).  Najviše mi se dopala Rahela, usamljena i nesrećna kćer jevrejskog trgovca, koja u više navrata polazi u susret smrti, ali je na ovaj ili onaj način ipak izbegne. Kada je Života, dunavski alas i jedan od glavnih aktera romana, prvi put otrgne od hladne vode, o Raheli počinju da se ispredaju priče kao o nekome s uma sišavšem. 

Kako ljudi ne vole bolest i od nje okreću glavu, možete samo zamisliti kako je tek okreću ili  kraj glave rukom vrte, kada je u pitanju neko čija je duša tanana...

Kao da u čoveku pravo na bolest imaju samo meso i kost. Kao da je bolestan duh greh, a ne nesreća...

Ali, pripovedač suptilno vodi Rahaelu kroz život do njenog kraja, jer kraj se, na ovaj ili onaj način, ipak mora odigrati. Na tom putu ona nauči da prostore svog i tuđeg života oslika, jer čovek ne zna od čega je sazdan i šta sve može i hoće dok mnogo toga ne prevali preko glave. 

Skoro da se svake noći rađalo novo platno. Snažna inspiracija držala ju je napetom. Slikala je kao da je primorana nekom nadnaravnom silom. Mešala je boje, dolazila do nijansi lako, pokretima je davala život belom platnu. One su se ređale na onom istom tavanu na kojem je stavila konopac oko vrata...

Možda će se vama više od Rahele, koja ima specifičan odnos sa smrću, rekli bismo nadrealistički (Top lista nadrealista:), više  svideti visprena hercegovka Bosa, koja po dolasku u Beograd, uspe da se snađe i dočeka na noge u smutnim vremenima, kakva su bila pred početak Prvog svetskog rata, ili gospodstvena Vasvija, zahvaljujući kojoj muž uspe da sačuva nasleđeni novac, još više ga učvrsti i razgrana...ali ovo nije samo roman o likovima, čije se sudbine prepliću, niti o novcu i strastima, kako na koricama stoji, ovo je pre svega priča o jednoj kući, u jednoj ulici, u jednom delu grada uz Dunav...

I kao što Života stasava uz Dunav kao uz najboljeg druga kome odaje tajne i koji mu pomaže da preživi, i kao što Rahaela u reci pronalazi spas, kao da je čitav život živela samo za tak jedan trenutak kada će reka da je odnese, tako i vi možete da uživate u jednoj reci, u jednom kupalištu... u jednoj lepo ispričanoj priči (ako smem da kažem da me negde dira kao što je nekad i Isidorina  Hronika palanačkog groblja), u jednoj knjizi kao što je ova.