Čekaj me na nebu, ljubavi moja

Ovog meseca spremam se da i treći put posetim Dalijev muzej u Figuerasu, rodnom mestu velikog španskog slikara nadrealizma - Salvadora Dalija.

                          

                                         (Instalacija na ulasku u Pozorište-muzej)

U autobiografskoj knjizi Ja sam genije (prepoznatljivog "dalijevskog" naziva:) Salvador Dali piše: Sa šest godina želeo sam da budem kuvar. Sa sedam Napoleon. Od tada, moja ambicija je stalno rasla, kao i moje ludilo veličine.

                                     

                    (Deo Dalijeve interpretacija raja na jednom od  plafona u Muzeju)

Prva poseta Muzeju i ja  plačem...moje oči se kupaju u suzama kao kad seckate crni luk, samo što nema ni luka ni njegovog mirisa koji štipa. Niz moje lice slivaju se suze, čini mi se odmah, čim ugledam zgradu koja nalikuje na dvorac, koja mi budi maštu, golica radoznalost, stvara u mojim grudima uzbuđenje...plačem  kada zakoračim u dvorište u kome se nalazi kadilak iz 1940., kada ugledam instalacije za koje odmah i ne znam čemu služe (kao ona rupa u zidu iza koje se skriva čitav jedan biljni svet)...kada trčim od jednog eksponata do drugog. Plačem i smejem se u isti mah. 

Moji đaci, oni koji me znaju, empatično me drže za ruku dok stojimo pred pločom iza koje se nalaze Dalijevi zemni ostaci, drugi, koje sam  povela sa sobom, jer koleginica nije mogla da pođe, i koji me ne znaju, uzbuđeno uzvikuju: Bože, što mi nemamo ovakve nastavnike...

Na sve nas deluje "groznica" zvana Daliii.

Da, uzbuđena sam u toj kući u kojoj je Dali proveo svoje poslednje dane, a koja je pretvorena u muzej-pozorište. Da, znam da je bio gotovo bolesno narcisoidan, egzibicionista, majstor publiciteta... da je još kao dečak namerno grurnuo svoju sestru niz stepenice...da je na Akademiji izjavio da je inteligentniji od trojice profesora i da je odbio da ga ispituju...da je bio na strani fašiste Franka...da je često bio bizaran... 

Ali on stvara duple slike koje traže aktivno učešće posmatrača, kao što je Pijaca sa robovima...gde se u daljini vidi Volterov lik...ili instalacije poput stana u kome se nalazi nameštaj koji podseća na lice glumice Me Vest...

(Kompozicija od sofe u obliku usana, kamina, dve uramljene slike i draperije nalik na kosu)

Ili me možda privlači njegova borba protiv jednoličnosti i dosade za kompleksnost i različitost, borba protiv realnosti za san, za enigmu, ili za Galu: Gala i Elijar...Dali, Gala i Elijar...Gala i Dali.

                                                           

                                                    (Gala, Dalijeva večna inspiracija)

U jednom drugom pozorištu, u Madlenianumu, te iste 2010. gledam dramu Čekaj me na nebu, ljubavi moja, igranu po istoimenom delu Fernarda Arabela, u kome Dobrila Boba Stojnić, u ulozi Gale, Dalijeve saputnice i muze, progovara: Ali on je tvrdio da sam genije bila ja. Genije, govorio je, našeg para...Neki put je bilo teško živeti sa njim. Kao da smo leptirovi okovani limom... 

Sledeće godine evo me opet u Dalijevoj kući-muzeju-pozorištu. Ništa više nije kao pre, ali magija ne nestaje...otkrivam nove zavijutke, novu genijalnost i drugačiji pogled na završetak života. Ponovo sam pred Dalijevim grobom u podnožju Teatra-muzeja...

Luda sam za Vama - mučiću Vas dok ne počnete da me obožavate...

Hoće li prva uspomena, poput prve ljubavi odneti prevagu nad ostalima, je li druga bila kao prva, ili će me treća poseta odneti ka nekom nepoznatom raju ili paklu:), saznaćemo za nekih dvadesetak dana, a do tada uživajte u Daliju i u ovim  niže postavljenim slikama skinutim sa Gugla: