Evo nas opet sa Selestinom iz romana Sesilije Ahern. Ovog puta u pitanju je Savršena, nastavak romana Obeležena, koji postavlja pitanje postoji li savršen svet i može li ljudsko biće biti bezgrešno.
Ako se osvrnemo na Stari zavet i progon čoveka iz raja, odgovor je više nego očigledan.
No, ne moramo da idemo tako daleko, dovoljno je da zavirimo na fejsbuk ili instagram i pogledamo većinu svojih i tuđih slika: pravimo selfije ispred ogledala, iza police sa knjigama, pokraj skupih i luksuznih automobila, za stolom u restoranima, za trpezom među svojim najbližima, sa kućnim ljubimcima, sa naočarima, bez naočara, sa kajlama oko vrata... trudimo se da izgledamo što lepše, što pametnije, vrhunski... pa tako te najbolje slike postavljamo na društvene mreže želeći da pošaljemo poruku svetu kako smo savršeni.
Ne volim nastavke, ali kao što nisam mogla da odolim filmskim nastavcima Divergentnih, Osmog putnika, Matriksa, Pobesnelog Maksa (ali samo do četvrtog dela) ili Orvelovoj knjizi 1984, Hakslijevom Vrlom novom svetu ili predstavi Legenda o čovekovu-krompiru, nastaloj prema romanu Mi Jevgenija Zamjatina i sl. delima i njihovim filmskim i pozorišnim adaptacijama, ne mogu da odolim ni ovoj, neko će verovatno reći distopijskoj (ta reč je sada u modi) knjizi.
U delu Savršena glavna junakinja Selestina beži i skriva se od Saveta. Pošto je obeležena, nikome nije dozvoljeno da joj pomogne (opet asocijacija na Stari zavet i Božiji otisak na Kainovom čelu). Kako joj je u prethodnoj knjizi, društvo udarilo žig na 6 mesta na telu, time se i jasno izjasnilo da je ne želi i da je ona sada otpadnik jer je nesavršena.
To me odmah podstiče na razmišljanje - kako se mi sami odnosimo prema onima u našoj neposrednoj sredini koji nisu po nekim usvojenim merilima dovoljno lepi, dovoljno pametni, dovoljno uspešni... ili dovoljno mladi? Okrećemo li glavu od starog i nemoćnog, od bora ili ožiljka na licu sagovornika, od bolesti, od siromaštva - kao da će nad ono zaraziti, od duševno obolelih, od kažnjenih, "obeleženih", drugačijih, ili smatramo da je i "korov samo cvet koji raste na pogrešnom mestu" (preuzeto iz romana)?
"A ko je to nazvao korovom? Nije priroda. Ljudi su to smislili. Priroda mu dopušta da raste. Priroda ga stavlja na posebno mesto. Ljudi su ti koji ga imenuju i odbacuju."
Sećam se samo kako su posebno "obeleženi" bili oni koji su osamdestih godina prošlog veka obelodanili istinu da boluju od side (do tada potpuno nepoznate i neistražene bolesti), kako su gubili poslove na kojima su se do tada nalazili, pozicije u društvu, pa čak i mesto među najbližima...kako niko nije hteo ni da se rukuje sa njima, jer je smatrano da je to samo bolest homoseksualaca, narkomana i prostitutki.
Koliko ljudi mogu da budu nehumani jedni prema drugima saznajemo i prateći sudbine junake iz romana Sesilije Aheron koji su obeleženi (žigosani) i koje su Savetu, koji treba da brine o nepogrešivosti ljudskog roda, prijavili njihovi bližnji: sestre, braća, rođaci, prijatelji, komšije...(opet slede neminovne asocijacije na 1948., na Goli otok, Oca na službenom putu, Tren 1 i Tren 2...).
Ispada da je čovek čoveku najveći neprijatelj, i to ponajčešće - onaj koji ti je najbliži.
Nema savršenih ljudi, jer kad "utisneš" u sebe sve svoje mane, onda živiš sa stalnim osećajem krivice i želje da se drugome umilostiviš.
Pročitajte roman, možda vas "obeleži".
Нема коментара:
Постави коментар