Kažu - klin se klinom izbija

Ima tako dana kad razmišljam, onako, duboko: Šta biva kad neki ljudi odu?
Ne sa onima koji odu, oni su otišli, šta ima da mislimo o tome - kuda, gde, zašto... već o onima koji su ostali.

Ode vam mama, napusti vas tražeći za sebe neki bolji svet... ili vas napusti skroz, onako dibidus.
Može li druga mama da je zameni? Mislim, lepo je to imati više mama. Ako ne brine jedna, brinuće druga. Jedna će da mazi, druga kritikuje, treća...
Ali nekako miris vaše prave mame jednako je tu negde oko vas...možete da izbacite sve njene stvari, ispraznite plakare, ali kad otvorite vrata stana, sve još miriše na nju.

Ili ostavi vas dečko, devojka... i svi vas nešto žale i savetuju, i pokušavaju da vam namame osmeh na lice, da vas ophrvaju obavezama (to sve da ne mislite, a vi jednako mislite, još ako vam kažu: nemoj da misliš...), pa vas tetoše ili vas guraju u izlaske, u provod, u nove veze...

Tada, kada ovako duboko mislim, pitam se kako li je samo bilo Jovu (znate onom pravednom Jovu oko koga su se posvađali Đavo i Bog u Starom zavetu, pa je Đavo uzeo Jovu i imanje, i ženu, i decu, a onda mu je Bog sve to vratio, jer Ga se nije odrekao u najtežim trenucima); je l' su mu nova žena i deca nadoknadili one koje je prethodno izgubio?
Ne verujem, zapravo.

Ne postoji samo sećanje na te ljude koji su otišli: išli smo na ta i ta mesta, delili smo to i to, voleli smo ovo i ono, svađali smo se oko toga i toga... Postoji duboko ukorenjen miris u našim nozdrvama, ukus na našem jeziku, dodir na našim dlanovima... ostaci zajedničke energije koja još uvek obitava, tu negde, u pramičcima, koji nam ne dozvoljavaju da utonemo u san ili nas bude iz sna dajući  nam na znanje da možemo isprazniti plakare, provetriti ih i napuniti novim stvarima, ali još uvek... tu negde...čuči sećanje.

Kažu: klin se klinom izbija i vreme leči sve, ali brzog razdvajanja ne može biti.