Pozorište, pozorištance, obrazovanje

U poslednja tri dana gledala sam čak tri predstave, i to sve zahvaljujući BAZAART-u i Konferenciji Pozorište i škola o drami i pozorištu u obrazovanju. 

U redu je i ako se složiš i ako se ne složiš sa mnom. Sve je sasvim  u redu.

Prva predstava nosi pomalo ironičan naziv Sve je u redu, koji me odmah asocira na to da ništa nije u redu, i da je jednoga dana sve kao nešto, i onda kao ništa, i kao to je to.

Kasnije shvatam da to baš i nije to što sam najpre pomislila, i da je predstava Teatra Gimnazijalac iz Lebana, nastala po istoimenoj knjizi Jasminke Petrović sa ciljem da progovori o mladima i njihovom svetu, o izazovima i problemima sa kojima se suočavaju.

Ali, kako mi  već prvi segment koji vidim, i koji govori o devojčici čija je baka, koja boluje od Alchajmera, nestala, natera suze na oči i podseti me na nešto duboko lično, a ujedno i primenljivo na sve, bez obzira na godine, shvatam da ova predstava nosi i neke druge, univerzalne poruke. 

Slede zatim i druge "minijature" koje govore o ljubavi u doba ratne groznice, koja je poput pogubne bolesti harala našim prostorima, priče o nesnalaženju, odbacivanju i mržnji, i mnoge druge, koje usled brojnosti, kako tema, ali i izvođača, nisam uspela sve da popamtim.

Iako je predstava ponela nagradu za najbolju predstavu u celini, po mom mišljenju, neki njeni delovi, koji se ponegde i stapaju u jednu priču, ne donose utisak celotivosti, što je, pored dužine predstave, moja zamerka. 
No, kako je predstava možda zamišljena kao "otvorena" priča, moj komentar možete uzeti sa zadrškom.

Druga predstava u izvođenju Pozorišta mladih iz Novog Sada je monodrama Kako je otkriveno letenje. 

                   Kada će se sresti osoba A i osoba B ako se zna da se kreću brzinom...

Monodrama? Neee, to će da me smori najžešće, prva je moja misao, koju sjajni Saša Latinović demantuje već na početku, jer kada je ovaj novosadski glumac i režiser u pitanju, onda to nije mono već stereo:)

Pomenuta predstava tako postaje skladan spoj pantomime, stepa, Bahove muzike i teksta bugarskog autora koji se bavi jednom filozofskom pričom o matematici, biologiji i fizici. 
Ah...da ne zaboravim, i jedne sjajne lutke napravljene od dva trougla.

Divna predstava, namenjena deci mlađeg uzrasta koja tek usvajaju pojmove iz geometrije, ali i nastavnicima kao povod za razgovor na času, i svima nama koji bivamo dirnuti makar jednom tačkom prikazanoj na sceni: tačkom A iz koje polazimo, tačkom B u koju dolazimo, ili tačkom susreta osobe, koja je pošla iz tačke A, sa osobom koja je krenula iz tačke B ili tačkom oslonca, ili tačkom ključanja, ili tačkom mišljenja...
Meni je sada potrebna tačka oslonca, da se "oslonim" u ova smutna vremena:)

I  na kraju  CEKOM-ova predstava Legenda o čoveku - krompiru u režiji Dušana Kalejskog, koja je nastala kao posledica rada na romanu Mi, ruskog pisca Jevgenija Zamjatina. 

                           
                                                 Da li je svet koji vidimo zapravo iluzija?

Jedna zamišljena priča o mogućem društvu u kome se bez pogovora prihvataju ideje onoga ko je na vlasti, da bi se u trenutku velike gladi (koja ne mora uvek doslovno da se shvati, iako je ovde reč o nedostatku osnovne namirnice -  krompira, kojom  se ljudi u ovoj izolovanoj zajednici hrane), taj vladajući apsolut doveo u pitanje...priča o jednom proroku koji čeka da se pojavi izaslanik (asocijacija na Matrix je neminovna) i pitanje zašto taj prorok nešto  sam ne preduzima tokom godina čekanja...

Predstava nosi poruku da je vreme za promenu baš sada i baš ovde, a hoćemo li uzeti crvenu ili plavu pilulu, zavisi od nas samih.