Danas je bio poslednji dan ove školske godine: mnogo buke, malo suza, nešto "gurke"...
Nije lako ni nama ni đacima. Ne znamo kome je teže, da li njima koji bi da sad - na kraju, poprave što se popraviti da (a i ono što se ne da), da izostanke, koje su, što nemarnošću, što iz nekih samo njima znanih razloga napravili, svedu na broj, koji ne smanjuje ocenu iz vladanja...što nama - profesorima, koji bi da izvagamo i budemo pravedne sudije, nagradimo i kaznimo, ali taman po meri, ne oštetimo trajno dečiju dušu, ne poderemo srce...
Ko će sve izmeriti i može li se?
Đaci, nenaviknuti na STRPLJENJE, guraju koliko se može i koliko se kome dozvoli, njihovi roditelji nekad jače i nestrpljivije, ponekad čak i osiono, kolege, i oni, ne bi li izašli u sustret komšijama, prijateljima, rođacima...
Teško je tu biti pametan.
Sve češće se pitam kakvu to lekciju dajemo svojim učenicima na kraju godine, kada, zarad, vrlodobrog ili odličnog uspeha, popravljamo trojke na četvorke, četvorke na petice. Do juče imaš tri četvorke u dnevniku, danas završiš sa svim peticama. Čemu?
Umesto da se poslednjih dana i časova svi opustimo i uz projekciju kakvog dobrog filma ili prepričavanje zanimljive knjige, uživamo, mi sabiramo, množimo i delimo, kao da ne znamo koliki nam je aršin.
Ove godine nismo imali mnogo akcija, kako to mi znamo, umemo i možemo. Bili smo tri puta u pozorištu, jednom ponovo Nušićevim stazama, jednom u Miloševom konaku i u Muzeju nauke u Potrazi za blagom, u banji Vrujci na zimovanju, a sad se spremamo za Španiju. Jednostavno, nije se moglo, ili sam se ja umorila.
A jesam, umorila sam se. Imala sam želje, planova, ali nekako... ili je odziv bio slab, ili ja nisam bila dovoljno uporna, ili me oni nisu dovoljno podsticali.
Osvojili smo i neke nagrade, malo iz gramatike, malo iz književnosti. Neko je počeo da piše pesme, neko da čita knjige. Družili smo se i kroz Čitalački klub (prvi put ove godine) i učestvovali u Čitalačkoj znački, po navici, inerciji ili zarad lepote čitanja, što bih ja najviše volela:).
Neko je zadovoljan svojom ocenom iz srpskog, neko nije - dobro je i jedno i drugo. Neko je srećan pošao na raspust, neko ljut na nastavnika, školu, roditelje. I to je dobro.
Najgore je kad si ravnodušan, kada ništa nisi naučio ni iz svojih pobeda, ni iz svojih poraza, kad su ti krivi svi drugi, a ponajmanje ti za svoje propuste. Tim ravnodušnim, pomirenim, nezainteresovanim, želim da kažem da se što pre probude i krenu da osvajaju svet, da nauče da se malo šta dobija tek tako, a i ako se dobije, nije slatko; da se trgnu iz svoje učmalosti, jer je mrtvo more najgora "rabota".
Onima, koji su se trudili i dali najbolje i najviše od sebe, pa i ako nisu dobili šta su hteli, želim da shvate da su dali što su mogli i da će kad tad "izaći delo na videlo".
Svim đacima i kolegama želim srećan i ispunjen raspust.
ОдговориИзбриши