Volim kad moja deca čitaju - kad odu na Sajam i kupe "brdo" knjiga, kao ja nekada.
Volim kad ih donesu u školu i razmene sa drugarima i sa mnom - kad zajedno čitamo i pričamo.
Ana je donela Ples u tami, knjižicu neveliku, ali značajnu. Pročitah je u autobusu stešnjena među kišobranima, torbama i kanabanicama. Tako sam se osećala bolje, jer priča govori o devojčici Džes, koja nije samo ostala bez brata, koji je umeo da je nervira i tokom života, a i posle, već i bez roditelja, koji su se posle sinovljeve smrti pretvorili u ljušture koje samo udišu i izdišu vazduh.
Većina nas je izgubila makar jednu dragu osobu. Posle takvog gubitka, koji najpre donosi neizdrživ bol, sledi praznina koju ne znamo kako da ispunimo, a zatim želja da se "gura" dalje, da se nekako "pregrme" dani bez onoga koji nam je toliko značio.
Džes, junakinja iz knjige Pitera R.Pendergrasta, ima tu sreću ili nesreću, da joj se brat i posle udesa u kojem je nastardao, pojavljuje.
On je uvek tu kad ne treba - kada uči ili sprema tačku plesa; nikada kad treba da je zaštiti od glavonje razbijača koji napada sve što mu se nađe na putu: i mršave, i debele, i one koji imaju šta da sakriju, i one koji nemaju (kao i većina nasilnika sve će ih "ubaciti u svoj raspored" bez imalo premišljanja), od ljubomornih drugarica...
Uzgred budi rečeno, deo koji govori o nasilju u školama, u svima nama dobro znanom tinejdžerskom uzrastu, odlično je napisan. Podseća nas da se svet deli na one koji napadaju i one koji su napadnuti - koji često i svojim izgledom i stavom kao da pozivaju da budu ćušnuti, udareni, koji očajno žele da pripadaju grupi, a grupa ih odbacuje.
Koliko sam se samo tih nasilnika i njihovih žrtvi nagledala u školi:( I u vek je isto:
nasilnici po pravilu namirišu strah ovih jadničaka i napadaju tamo gde su najslabiji, a mi, roditelji, nastavnici, direktori, često ne umemo da ih zaštitimo na pravi način.
Knjiga pomaže deci, a i nama odraslima da prebrodimo teške trenutke posle nečije smrti, i nije samo tužna, već unosi i tračak svetlosti, pa čak i humora, jer o smrti, sahrani i ostalim ceremonijama progovara na šaljiv i pomalo satiričan način, npr. da je crkva posle pogreba bila dupke puna, ali da su se kasnije ljudi i posete proredili, jer sahrane dođu i prođu; da je brat, tj. njegov duh, počeo da se pojavljuje tačno posle šest nedelja; da je setru nazivao štreberkom, da je umeo iznenada da se pojavi i nestane...i zauvek iščezne nakon godinu dana - taman kada je Džes počela da se navikava na njegovo novo prisustvo:(
Нема коментара:
Постави коментар