Evo nas - eto Konaka Miloševog

Bio je to još jedan u nizu izleta, ili još jedna poseta, ili još jedan od basamaka koji savladasmo:))), ovog puta pod otvorenim nebom, spremnim na pljusak:(

Posle posete Istorijskom muzeju i Mihajlu Pupinu i Muzeju Nikole Tesle, o kojima sam pisala u ranijim postovima, evo nas u Topčideru. 

Znate li odakle naziv ovoga parka? 

Od reči top, tj. tobdžijska dolina, jer su nekada ovde Turci izlivali svoje topove.

U parku prekrivenom baricama i opalim lišćem, koje je pozivalo na igru, dočekala nas je Zlata Tipold i povela u razgledanje.

Tako smo naučili da je Rakovica dobila ime po rakovima, kojima je nekada čista reka Topčiderka, obilovala, da se u parku nalazi spomenik Arčibaldu Rajsu, koji je na poziv srpske vlade došao u Srbiju za vreme Prvog svetskog rata, zavoleo Srbe, i tu i ostao, 

da je tu preneta i prva figura iz Francuske koja predstavlja boginju žetve, 

da se ispred Konaka nalazi platan star preko 150 godina, koji je tu posađen kada je i Miloš Obrenović sazidao sebi zdanje u čiju smo prošlost uspeli da zavirimo.

Deca su se našla u ulozi istraživača i kroz nadahnute priče našeg vodiča upoznala sa vladarima iz dinastije Obrenovića, najpre Milošem, koji je podigao Drugi srpski ustanak, a zatim i sa njegovim sinom Mihailom, pored čijeg spomenika prolazimo skoro svakog dana šetajući centrom grada (inače omiljeno mesto sastajanja moje generacije).

Elem, saznali smo da je Miloš bio nizak, te da je morao da se popne na jedan kamen da bi uzjahao konja;

da je Mihailo bio zaljubljen u svoju ženu Juliju (da se brak nesrećno okončao, saznaćemo "kopajući" po nekim starim pričama i bićemo tužni );

da je pisao stihove na koje je kasnije Kornelije Stanković komponovao muziku, stihove koji se i danas pevaju;

Uživali smo u igrokazu Što se bore misli moje ili na čajanci kod Julije (nismo posluženi čajem, ali smo dobili medeno srce:).

Nekome se dopala stalna postavka muzeja, tj. kubure, bez kojih tadašnja kuća nije mogla da bude, "tamna" soba u kojoj je Miloš umro, "tiha" soba u kojoj se molio, slike na kojima se vide naši omiljeni junaci kao što je Hajduk Veljko Petrović, junak Prvog srpskog ustanka, koji je, braneći Negotinsku krajinu, govorio: Glavu davam, Krajinu ne davam!

Bio je to jedan od uspešnijih pokušaja oživljavanja muzeja i istorijskih spomenika. 

I pored kišnog i hladnog vremena, i pored obaveza vezanih za školu i treninge, deca su došla i uživla u šetnji, priči, razgledanju i predstavi, u čijem poslednjem delu su i učestvovala.

Vratili smo se svojim kućama promrzli, ali punog srca.

I za kraj, evo još malo fotografija: