Meni u Srpskoj Crnji nikada nije bilo dosadno:
U početku zbog Đure (Đura Jakšić), čije sam stihove često mrmljala sebi u bradu: O duše, o mila seni, o, majko moja, o, blago meni...zatim, zbog književnih večeri, koje sam ovde pohodila više nego u Beogradu, jer druge zabave, osim kafića nije ni bilo (uzgred budi rečeno, mislim da nikada nisam videla više kafića u jednom mestu nego ovde, posebno u jeku švercovanja benzina i Ruskinja 90.). Posle je sledilo otkrivanje Ciglane, što je inače bara u kojoj sam se kupala samo ja i još poneki "dođoši", a odakle su me terali lokalni pecaroši, gunđajući da im svojim praćakanjem rasterujem ribu. A onda su došle vožnje biciklom duž granice sa Rumunijom i otkrivanje i razotkrivanje priča o Milošu, vampiru iz 18.veka.
E, sad taj kobni Miloš, za koga se pripoveda da je za života bio vrač koji je pripitomio vuka i naučio gavrana da govori, a posle smrti se povampirio i postao "zaslužan" za smrt 11-oro meštana današnjeg Radojeva, a nekadašnje Klarije ili Peterde (što je sve uredno zabeleženo u analima Marije Terezije), pre svega je zaslužan za najuzbudljivija tri dana, koje smo moj sin i ja proveli zajedno.
On je imao nekih 7-8 godina, ja koju više:) Po najgoroj mogućoj vrućini jezdili smo u Radojevo, a uveče se vraćali da pričamo ostaloj deci, na klupi, u mraku, strašne priče za strašljivu decu.
Prvog dana, pred ulazak na groblje u Radojevu, gde su navodno sahranjeni Miloš i njegove žrtve (barem smo mi tada tako misliili), pukla nam je guma, što smo shvatili kao loš predznak, ali nismo se dali mnogo omesti, te smo potražili čoveka u selu koji je bio zadužen za popravku istih, a kako se kasnije ispostavilo i za pričanje priča koje su nas interesovale.
I tako, dok je lepio gumu na našem biciklu, pričao nam je kako je njegov pra-pra-predak bio sluga kod grofa Drakule u njegovom zamku u Transilvaniji u 16. veku (to je onaj isti dvorac koji sam nedavno posetila i koji i nema baš mnogo veze sa Drakulom, iako je po njemu dobio ime).
Kada sam pokušala da snimim priču, o kojoj je, kako sam kasnije saznala izveštavala i televizija, njegova žena se toliko naljutila (valjda joj je bilo dosta svega: i gostiju, i muža, i vampira), te je mlatnula onim mojim diktafonom o sto, zbog čega je on posle, dok smo se u predveče umorni i pomalo zastrašeni, vraćali kući, negde na krajnje neprometnom drumu između kukuruznih polja (asocijacija na Stivena Kinga je sasvim u redu), počeo tako da "zavija", da su nam se noge odsekle da uopšte ne znam kako smo uspeli da okrećemo pedale i vratimo se "čitavi" u Crnju.
Ali to nas nije zaustavilo, naprotiv. Sutradan smo natovareni rezervnim gumama uspeli da uđemo u groblje na čijim je nadgrobnim spomenicima mahom bilo uklesano jedno te isto prezime.
Kako je sećanje selektivna stvar i kako moje sve više posustaje, više ne pamtim je li bilo Blagojević ili Poglojević, ali i Stefi i ja smo upamtili - Pozlojević, i pogledali se onim pogledom koji pita: je li ovde nešto krenulo po zlu?
Kasnije smo saznali poreklo istog prezimena, tj. da su se u neko doba, u Peterdi ili Klariji, kako vam volja, ljudi međusobno venčavali, jer je selo bilo nekako izolovano, sa svih strana opkoljeno močvarama, a da je jedini put bio ovaj kojim mi sada jezdimo, a nekada su njime putovali drumski razbojnici i krili se u dotičnom mestu.
Odlazimo i treći, poslednji put. Sada već znamo da je groblje na kome smo prethodno bili relativno novo, da nije ono koje tražimo, tj. da je ono staro davno preorano i pretvoreno u oranice. Stefi i ja zalazimo u njive na samoj međi sa Rumunijom. On pokušava da se popne uz porušenu osmatračnicu dok se ja trzam na svaki šum. Vraćamo se u suton.
Uveče sanjam kako je zima i kako vukovi silaze sa Karpata i u potrazi za hranom navaljuju na naša vrata.
Danas, posle petnestak godina, dolazi moj, sada već odrasli sin, u školu, deca ga opkoljavaju i postavljaju pitanja o Milošu i našim doživljajima.
Priče o vampirima nikada "ne umiru", kao ni oni:)
On je imao nekih 7-8 godina, ja koju više:) Po najgoroj mogućoj vrućini jezdili smo u Radojevo, a uveče se vraćali da pričamo ostaloj deci, na klupi, u mraku, strašne priče za strašljivu decu.
Prvog dana, pred ulazak na groblje u Radojevu, gde su navodno sahranjeni Miloš i njegove žrtve (barem smo mi tada tako misliili), pukla nam je guma, što smo shvatili kao loš predznak, ali nismo se dali mnogo omesti, te smo potražili čoveka u selu koji je bio zadužen za popravku istih, a kako se kasnije ispostavilo i za pričanje priča koje su nas interesovale.
I tako, dok je lepio gumu na našem biciklu, pričao nam je kako je njegov pra-pra-predak bio sluga kod grofa Drakule u njegovom zamku u Transilvaniji u 16. veku (to je onaj isti dvorac koji sam nedavno posetila i koji i nema baš mnogo veze sa Drakulom, iako je po njemu dobio ime).
Kada sam pokušala da snimim priču, o kojoj je, kako sam kasnije saznala izveštavala i televizija, njegova žena se toliko naljutila (valjda joj je bilo dosta svega: i gostiju, i muža, i vampira), te je mlatnula onim mojim diktafonom o sto, zbog čega je on posle, dok smo se u predveče umorni i pomalo zastrašeni, vraćali kući, negde na krajnje neprometnom drumu između kukuruznih polja (asocijacija na Stivena Kinga je sasvim u redu), počeo tako da "zavija", da su nam se noge odsekle da uopšte ne znam kako smo uspeli da okrećemo pedale i vratimo se "čitavi" u Crnju.
Ali to nas nije zaustavilo, naprotiv. Sutradan smo natovareni rezervnim gumama uspeli da uđemo u groblje na čijim je nadgrobnim spomenicima mahom bilo uklesano jedno te isto prezime.
Kako je sećanje selektivna stvar i kako moje sve više posustaje, više ne pamtim je li bilo Blagojević ili Poglojević, ali i Stefi i ja smo upamtili - Pozlojević, i pogledali se onim pogledom koji pita: je li ovde nešto krenulo po zlu?
Kasnije smo saznali poreklo istog prezimena, tj. da su se u neko doba, u Peterdi ili Klariji, kako vam volja, ljudi međusobno venčavali, jer je selo bilo nekako izolovano, sa svih strana opkoljeno močvarama, a da je jedini put bio ovaj kojim mi sada jezdimo, a nekada su njime putovali drumski razbojnici i krili se u dotičnom mestu.
Odlazimo i treći, poslednji put. Sada već znamo da je groblje na kome smo prethodno bili relativno novo, da nije ono koje tražimo, tj. da je ono staro davno preorano i pretvoreno u oranice. Stefi i ja zalazimo u njive na samoj međi sa Rumunijom. On pokušava da se popne uz porušenu osmatračnicu dok se ja trzam na svaki šum. Vraćamo se u suton.
Uveče sanjam kako je zima i kako vukovi silaze sa Karpata i u potrazi za hranom navaljuju na naša vrata.
Danas, posle petnestak godina, dolazi moj, sada već odrasli sin, u školu, deca ga opkoljavaju i postavljaju pitanja o Milošu i našim doživljajima.
Priče o vampirima nikada "ne umiru", kao ni oni:)
Нема коментара:
Постави коментар