Po čemu nekoga pamtimo

Nekoga pamtimo po izražajnom pogledu, atraktivnim nogama, gospodstvenom držanju, drugoga po velikom srcu, širokom zagrljaju, dobronamarnim rečima, trećega po valjanim postupcima, pomoći u nevolji, razumevanju i podršci. 

Ali sve pamtimo po njihovom kraju.

Zvezda se uzdigne, zablista ili zgasne, ali kad vidimo zvezdu padalicu, pomislimo želju. 

Upoznamo nekog na običan ili neobičan način, često nas neko očara na prvi pogled, ali ono što ćemo najčešće pamtiti jeste način na koji smo se rastali i osećanja koja smo tada imali.

Pre nekoliko dana, hiperbolisano bi bilo da kažem da sam bila zatečena, možda bolje da nisam bila pripravna za vest koja je jednoj mojoj koleginici saopštena, a odnosi se na to da od sutra odlazi u penziju. Iako je znala da je dan pre ispunila uslov za istu, danas za sutra, nateralo joj je suze u oči. I učenici, kojima je do tada bila razredna, nisu se osećali bolje. Bez obzira na sve, dva meseca pred kraj godine, ostati bez razrednog, koji ih je vodio kroz peti, šesti i sedmi razred, nije svejedno.

Već sledeće nedelje i sam direktor je dobio slično obaveštenje. Primopredaja dužnosti, kojoj nisam prisustvovala, na osnovu onoga koliko sam čula, izvršila se u jednoj rečenici uz stisak ruke. 

Toliko o odlasku jednih i dolasku drugih.

Želim svako dobro i jednima i drugiama, i ne ulazim u razmatranje ničijih zasluga i propusta. Govorim o odlasku koji treba da se pamti po lepim rečima, po dostojanstvenom pozdravu i onih koji odlaze i onih koji ostaju.

Sa nekim kolegama provedeš pola veka, podeliš ili ne podeliš  i nešto više od zajedničkog vremena na poslu. Bude tu svega, i nesuglasica, i zanemarivanja, pa čak i manje-više teških reči, ali, na kraju krajeva, i to je život.

Neću reći ni ovaj ili onaj je bio dobar čovek, jer je to postala fraza koju prečesto upotrebljavamo. Neću reći, ni promenio se, poljuljao, posustao, jer i to je u ljudskoj prirodi. Neću ništa takvo reći, ni pozitivno, ni negativno, jer ko sam ja da o bilo kome donosim zaključke, a još manje sudim. 

Ono što želim da kažem, jeste da volim početke, da me oni inspirišu i čine ushićenom, ali da završetak delo krasi i da svi generalno treba da razmislimo o tome.