Kad izbacimo sve one visoke kao planina i satremo sve one što šume pod nama, nećemo više zazirati od onih koje bismo gledali iz nizina, niti se osećati važnim u odnosu na one koje bismo posmatrali s visina. Postali bismo svi jednaki.
U školi i dan-danas postoje đaci koji vredno uče i rade, nebitno čime su motivisani (iz neke svoje unutrašnje potrebe, iz gladi za znanjem ili postignućem, zarad slave, ocena, blagonaklonog stava roditelja ili nastavnika). Te iste đake, neretko, na časovima ili na odmorima, ili posle škole, maltretiraju zajedljivim komentarima, ili čak i fizički, ostali - drugi, koji su postali slični u toj svojoj zluradosti i prikrivanju vlastitih mana u gomili.
Šta, ne sećate se takvih koji su čitali i ono što niko nije čitao (uzmimo samo lektiru, koju ste vi, prepričanu, skidali sa interneta) , koji su znali i ono sa margina, kome mame, tate i ostala rodbina, a sada i sami nastavnici, pa eto, i ja, nisu pisali pismene zadatke?
Ko još danas strpljivo čita knjige, a da nije u pretrpanom autobusu dok oko njega odzvanjaju glasovi, koji govore o nesporazumu na poslu, o tome ko je šta jeo, kupio, uradio?
Šta, u kući nemate više od jednog televizora u dnevnoj sobi? Nemate onaj "prozor u svet" u spavaćoj, nemate "pilule za Lilule" koje će vam doneti srećan put u snove?
Kako ćete voditi razgovor sa nekim ako niste pokupili sve informacije, nećete valjda pričati o zalasku sunca koje večeras izgleda drugačije?
Kad ste uopšte posmatrali zalazak sunca, tako nešto preskočite i dok vrtite kanale na svojim velikim (što veći, to bolje) plazma televizorima?
Juče ste bili u Veneciji za 39 evra, gde sam ja bila prekjuče, a gde će neko drugi biti prekosutra? Šta, još niste posetili Dubaji ili Kubu? Sve je postalo veoma pristupačno, treba samo da se pokrenete (mada i ne morate, sve to, a možda i lepše i bolje, možete videti na ekranu).
Ekran je postao vaša prošlost, sadašnjost i budućnost, vaša zamena za roditelje, rodbinu i prijatelje. Kad odete kod nekoga u posetu, slobodno gledajte prenos utakmice na mobilnom, ako i ostali ne gledaju, ili surfujte po netu, ako vam je dosadno, niko vam neće zameriti.
I znate onog sa početka priče koji se razlikovao, onog koji je koristio još nešto osim palčeva, onoga koji nije učio samo kako se tipka, pa i taj je morao da se prilagodi. I on je počeo da čita skraćene verzije klasika, i on je počeo da gleda samo slike, a ne žive prizore, jer morao je da se ukalupi.
Treba svi da budemo jednaki među jednakima, nikakva odstupanja, nikakva brda i doline (o planinama da ne govorimo), reke ponornice i sl. Nikakav vertikalan rast, samo horizontalan.
A ako vas neko pita jeste li srećni, a vi odgovorite: Nego šta, sad smo svi isti.
Нема коментара:
Постави коментар