Jedno putovanje menja sve

Sećate li se pesme Partibrejkersa Hiljadu godina?

Znam kada bi živeo hilljadu godina
ceo bi mi život stao u jedan dan...

Ako bismo izmenili sledeći stih u "jedno putovanje menja sve", koje bi to putovanje bilo?

                      (Golden gejt, čuveni most u San Francisku, u Kaliforniji, snimljen jula 2019.)

Kada razmišljamo o putovanjima, često mislimo na daleke i egzotične destinacije. Bračni par Rumuna, koji je sa mnom iz Frankfurta leteo do Los Anđelesa, a kasnije do Havaja, putovao je više od dva dana. Nekada, kada avioni nisu bii tako pristupačni, putovalo se i duže. 

Sećam se kad sam davnih godina (bilo mi je tada leta tek osamnaest), putovala u Kanadu, jedan prijatelj me je pitao zašto ne idem teretnim brodom (stvarno, zašto nisam?)...kakvo bi to tek iskustvo bilo...Nisam se usudila ni tada, a ne usuđujem se ni sada na nešto slično, ali morate priznati da bogatite iskustvo, ne samo destinacijom na koju odlazite, već i sredstvom kojim to činiite.

                         

                   (deo Lake Union Parka u Sijetlu, u državi Vašington, snimljen avgusta 2019.)

Ne kaže se uzalud da smisao putovanja nije - stići na odrediište, već samo putovanje.
Pored toga, isto se kaže da kad putuješ, činiš to tri puta: dok planiraš, dok si na putu, i dok se toga sećaš.

E, pa koje je to putovanja koga se vi sećate, koje je na ovaj ili onaj način promenilo vašu percepciju?

To može biti odlazak u Radojevo, pogranično mesto između Srbije i Rumunije, u potrazi za pričom o vampiru Milošu, ali i odlazak u Ameriku kod dece, ili bilo šta drugo.

Kada pustiš ptiče da poleti iz gnezda

Kažu, ako voliš svoje dete, pustićeš ga u svet. Pustila sam, i prepustila, najpre jedno, sad i drugo, a treće kad će, ne znamo (sećate se serije Đekna nije umrla, a kad će, ne znamo).

Kad su odlazili, nisam ni znala da će ostati, zaljubiti se, udati, zaposliti, ostati? Bilo je to ono: See you later, aligator...see you next time...što se na kraju pretvorilo u viđanja tamo i ovde, u uzbuđeno dočekivanje na aerodromu: hoće li se pojaviti drugačiji...jesmo li mi ostali isti...da li će zagrljaji zadržati nekadašnju toplotu i širinu...

Oduvek, i pre nego što sam ih rodila, maštala sam kako će moja deca biti samostalna, kako će ići vrlo mlada na razmene đaka, studenata... u letnje i zimske kampove, u internate, u druge porodice diljem sveta...i što se snilo, zbilo se... Ali, sve te Poljske, Indije, Engleske, Milana i sl. trebalo je proveriti, i posle ček, ček, opet je bilo svačega...i nije svako iskustvo bilo za svako dete i ne može se reći da je i ono najgore dešavanje - dobro, i da se iz njega nešto nauči, da će se dete uvek vratiti samostalnije, samouverenije i sl. Može se vratiti i istraumatizovano, i anksiozno i nesnađeno. I ne mora da bude da se klin klinom izbija, i da će naredno putovanje ojačati prethodno...ne mora, a može.

I onda vam to izgleda kao da ste otišli kod gatare i ona vam kaže da određenu instrukciju možete shvatiti i ovako i onako. Ali zaista je tako.

Nekoj deci se njihov grad može učiniti ogromnim, nekoga će čitav svet žuljati. Nema pravila. Mi, kao roditelji, možemo samo da pokušamo sve to da ispratimo. A onda, kada nam to više ne polazi za rukom, da se prepustimo.

Znate kako je bilo lepo kada sam pre dve godine bila kod ćere u Kaliforniji: osećala sam se kao malo dete kome roditelj nudi šećerleme i vodi ga na vašar, stavlja ga na konjića i vodi računa da sa njega ne padne. Divan, neponovljiv osećaj  (haha, pa ipak se nadam da će i letos biti slično)

Nije sve u životu vredno pamćenja, ali neke stvari jesu. Jedna od tih važnih stvari jedte kada pustite ptiče da odleti iz gnezda.

Kada godine postanu prednost

"Većina ljudi je neko drugi. Njihova strast su tuđi životi, njihovo znanje - oponašanje, njihovi stavovi - citati." - Oskar Vajld

Ne mogu više da objavim post na blogu ako objavim sliku. Zašto - ne znam. Ali nije mi više važno na onaj način na koji mi je do sada bilo bitno.
Ako bilo ko uopšte čita ono što pišem, čitaće i sa fotografijom i bez nje.

Nije mi više važno ni šta će neko sa strane reći gledajući me kako se grlim sa učenicima skoro svaki put kada se vidimo. Baš mi nešto i nije stalo ni do toga da li sam sve podjednako grlila - važno je da sam to činila iskreno.

Šta će ko da kaže? Do "juče" sam se spoticala o ovu ili onu tuđu reč, mrki pogled ili totalno neprimećivanje.
Od kada sam čula od koleginice, koja je bila na zameni, da sam crna ovca u školi, prestala sam da se na bilo šta osvrćem. To sam - što sam.

Divota je živa biti u svojoj koži: nabrekla mi stopala od pešačenja sa jednog kraja na drugi kroz moj Beograd, koji prestaje da postoji, pa šta - kupila obuću 42... Proširena u struku i boku, sa mišicama, kolike su nekima butune, nosim ono u šta sam se sada pretvorila.

Čemu razmišljanje o prošlim danima, o tome kako su se nekad okretali, udvarali? Sada se ja udvaram sebi, i drugima, ako želim. Ili se ne udvarama, ali nisam ogorčena, namrgođena, nezadovoljna što sve prolazi.
Prolazi, normalno, to je retka izvesna stvar.

Sinoć sam pozvala koleginice kod sebe kući da napravimo zajednički projekat, za koji smo zadužene, i uradimo test o kompetencijama, ishodima, evaluaciji i gomili reči, za koje mi je trebalo mnogo vremena da povežem sa onim što - pre bilo kakvih testova i sl., živim godinama u praksi.
Vođene idejom da su decenijama mlađe, dok sam ja služila slatko i vodu, one su počistile metež od formalnih pitanja.
Eto, još jedne prednosti godina.

Čitam kako u Japanu stariji pomažu mlađima savetujući ih za nekih zanemarljivih (za njih) desetak evra po satu. Divno. Oni se osećaju korisnim, mlađi dobijaju "vodu" na izvoru.
Šteta što kod nas ne postoji ta tradicija poštovanja starijih, i trebalo bi - mudrijih.

Sutra bih sve to primenila da mi ćera već danas ne kaže: savet ti nisam ni tražila...ali uporna sam ja.

I nije mi teško da pešačim iz Višnjičke do Karaburme i opet natrag do grada u popodnevnim satima ako znam da me kod kuće čeka platno koje ću stoput da prefarbam, udžbenik engleskog, koji verovatno nikada neću savladati, knjige, filmovi...jer to je deo moga sveta koji mi niko ne može oduzeti.
Eto,  najveće prednosti zrelosti.

Magičan štapić ne postoji

Kako samo volim magiju: zamisliš nešto i ono se stvori.

U bajkama junaci imaju pomagače: lepe devojke, zlatne ribice, lisicu, koju su prethodno izbavili iz zamke... 

Ali postoje i poteškoće: treba savladati prepreke, rešiti se zle žene, sustići i pobediti zmaja. Nema hokus-pokus rešenja. 

Sve mora da se zasluži: hrabrošću, dobrim rešenjima, mudrošću.

Zašto u životu mislimo da je drugačije? Pa, i sve bajke nemaju srećan kraj, na primer autorske. Školjka je biserom platila izlazak u gornji svet.

Kada se rodimo, roditelji nas, uglavnom, štite od bauka i ala spoljnog sveta. Ugodno nam je i ne želimo da to stanje prestane. Ali kako ćemo da odrastemo i izrastemo ako ne iziđemo iz roditeljske senke?
Kada nam roditelji i sa 25 godina i više plaćaju račune i brinu o našim potrebama, nama je i dalje lepo, ali onda se sa 50 godina, kada naših roditelja više nema, osećamo iznevereno, napušteno, razočarano. Tražimo od drugih da zadovolje naše potrebe, da se osećamo zaštićeno, ušuškano. Nespremni smo da sudelujemo u životu u potpunosti.

Najbolja usluga koju roditelj može da pruži detetu, prijatelj - prijatelju, jeste da ga osposobi da sam rešava svoje probleme. 

Treba pomoći, treba i primiti pomoć, ali se pre svega treba osloniti na samoga sebe.

Moderna psihologija uči da misliš pozitivno, da snažno želiš i da će se onda cela vasiona, kako to piše Koeljo, urotiti da se to i ostvari. Ali često zaborave da kažu da se na tom putu valja i pomučiti, da će ti se poneki trn zabosti i u samo srce, i da treba rane izvidati.

Anđeli ili druga bića, ukoliko u njih verujemo, ili prijatelji, roditelji, ukoliko smo srećni da ih još imamo, tu su samo da nas usmere, da nam pripomognu.

Čarobni štapić ne postoji, ma koliko voleli magiju (što ne znači da ne treba misliti pozitivno).

Uspeva(m) ili ...

I kraljevi sanjaju o promeni posla

Kada sam studirala književnost, ni slutila nisam da će mi zvanje biti profesor, a još manje da ću raditi kao nastavnik u školi. O tome šta sam i da li sam uopšte mislila, nekom drugom prilikom.
Evo me tu gde sam, i to je već nepromenjena činjenica koja traje čak 32 godine (još godinu dana pa da me razapnu na krstu).
Elem, nikada nisam baš preterano ljubila to što radim kao predavač, ispitivač, vaspitač i sl., ali sam radila uporno, entuzijastično i odgovorno (što je, paradoksalno raslo srazmerno porastu mojih godina). A sve to uz razmišljanje o promeni posla, nerviranje, talasanje i sve tako, no....i kraljevi sanjaju o promeni zanimanja.

Šta bi dao da si na mom mestu

Radimo mi tako bajke u petom razredu i dođemo na ideju da osmislimo priredbu. Izrimovasmo, svi u glas, podržani kolektivnom inspiracijom Zlatokosu, Trnovu Ružicu, Pepeljugu i Crvenkapu, a junakinje naših bajki, nezadovoljne svojim prvobitnim položajem, zameniše mesta.
No, ne lezi vraže, ni na drugim mestima im ne bi bolje, te se brže-bolje vratiše gde su i bile.
Poneseno odigrasmo mi svoju predstavu i na sceni Centra Sava i vratismo se u svoje klupe.
Bilo je to pre nekih sedam- osam godina, i ja shvatih - nije vreme za promene.

I tako, korak po korak, uz novu dozu strpljenja i trpeljivosti, nastavih dalje. Inercija, lenjost, vaspitanje, šta li, sve ostade samo u mislima.
Deviza Uzmite  stvari u svoje ruke, ostade mimo ruku.

Moje sunce drugom sija

Šta je potrebno da meni moje sunce  zasija: najpre da proverim da li me ono već obasjava, a ako nije tako - da odmerim svoje mogućnosti, stanje i okolnosti, da pročešljam dobro svoje misli, skinem paučinu sa nekih, otfikarim rascvetale, počupam korov...

Sad, da li treba da se povinujem činjenici da neću živeti večno, i da ako neću da iskoračim sad, kada ću, da ne treba da imam plan B ako mislim da plan A uspe... ili da treba da ćutim tu gde jesam i budem srećna što uopšte imam posao, pokazaće vreme.

Suludo je u svom srcu, umu i duši držati promašene ciljeve, neostvarene želje, nerealizovane ambicije (posebno ovo poslednje) i dočekati neke dane nezadovoljan misleći da si mogao bolje, više, drugačije.

Nego, zatvori oči i zamisli svoju bajku.
I ratnici su snevali bitku pred odlazak u nju.

Put putujem

Koristimo li sve svoje potencijale i znamo li koliki su i kakvi, limit gde je, i šta se desi sa onim neiskorišćenim - kuda odlazi?

Sedim u svojoj biblioteci. Broji 3452 knjige, malo ili mnogo, zavisi. Neke su pročitane, neke nisu. Nekima se vraćam češće i više. To su kao ona putovanja na kojima posećujemo ista mesta, ali je doživljaj drugačiji. 

Ali šta ako ona mesta, koje nisam posetila, i one knjige, koje nisam pročitala, kriju odgovore na moja pitanja?

Za razliku od svojih đaka, koji se menjaju iz godine u godinu, i koje se trudim da ne zavolim previše (već ih volim dovoljno) da ne bih mnogo patila kada odu, knjige, uglavnom, opstaju u mojoj biblioteci (osim onih koje sam pozajmila i nikad mi ih nisu vratili). Verne su mi, kao i ja njima, kao i ona mesta kojima se dragovoljno vraćam. 

Ali šta će biti sa Venecijom, koju volim? Hoće li mi do konca ovog kratkog života ostati verna i dosledno ostati na mestu ili će nestati poput Atlantide?

Ponekad u životu doživimo cunami, prorade neki naizgled usahli vulkani i nestanu pojedini delovi nas samih. Kao Venecija, koja polako, ali sigurno tone, kao potop, koji se sigurno makar jednom odigrao, nasukani kao Nojeva barka na Araratu, spasavamo šta se spasiti može.

Postoji li slučaj koji može sve da preokrene ili je i to deo sudbine? Knjiga koju čitaš, a onda na jednom mestu iznenada zastaneš i sve što si dotad znao zaboraviš? Dišeš, živiš, osećaš kroz tu jednu jedinu rečenicu... kroz taj jedan grad kroz koji si prošao, onako, usput, kao Antib ili Menton, a onda poželeo da se vratiš i uvek tu ostaneš?

Šta se dešava sa onim delom mog života koji nisam proživela, sa snovima koje nisam odsanjala, sa mestima koje nisam videla? Kuda odlaze? Kuda?

Tek trenutak jedan - uhvaćena ravnoteža u pokretu?

Sećanje je kao prekrojena prošlost, nešto što je moglo biti i ovako, i onako. 

Ako pođemo od pretpostavke da činjenice ne postoje, već samo naše tumačenje istih, šta bismo tek rekli za sećanje, koje je najčešće selektivno, zasnovano na stvarnosti koju su prekrojili - vreme, emocije i mašta?

Postoje ljudi koji se prave da su pametniji od drugih. Sa knjigom pod miškom, arsenalom zanimljivih priča u džepu i glagoljivim jezikom, plene neiskusne, dobronamerne i one željne oduška i instant-zabave. Treba provesti dovoljno vremena u njihovom društvu da shvatiš da su mnogo toga tek površno izguglalili - da znaju da je ajurveda tradicionalna indijska medicina, ali ne i više od toga, da su priče začinili da bi ostavili utisak...I onih drugih, za koje nikada ne bi rekao da znaju više od uobičajenog, a onda ih zatekneš sa knjigom u ruci... 

Sećam se, a sećanje je, kao što rekoh, selektivna i diskutabilna "stvar", i njega, drugačijeg, nevidljivog u prvom krugu, nekoga ko ne želi da se izdvaja, možda vođen filozofijom da sve što štrči, valja i saseći (mada, sad kad razmislim i to neizdvajanje, moglo je "značiti" izdvajanje, kao što i neprihvatanje nijednog izbora, može biti izbor), možda urođenom stidljivošću ili nesigurnošću stečenom u ranim danima ili školskim godinama opterećenim, kako sada to vole da kažu, vršnjačkim nasiljem (nekada je ono toliko suptilno, da se ni ne primećuje, a ne da se može nazvati nasiljem, ali često - okrutnije i sa dubljim ranama). 

Listam stare fotografije pokušavajući da otkrijem šta me je privuklo tom licu, za koje bih mogla reći da je sasvim obično, tom telu, koje se ne može podičiti svojom konfiguracijom...šta je to bilo ono što me je nateralo da zaustavim pogled, da zastanem... ali onda bih se morala vratiti u prošlost i morala bih ga gledati onim očima... i morala bih pronaći sebe - onakvu kakva sam nekad bila.

Ali fotografija je kao i sećanje uhvatila tek trenutak jedan, koji, sagledan očima posmatrača, izmiče verodostojnosti.

I tako, ostajem zatečena nepreciznošću sećanja, varkom da je moglo biti i ovako, i onako.