Cedulja dospela na pogrešnu adresu

   

Ovo je pismo ispalo iz džepa jednog dečaka.

Ili je pozivnica za rođendansku žurku.

Ili je puškica za pismeni iz srpskog.

Ako je pismo, ne zna se kome je upućeno. 

Možda je pisac redova zaboravio gde treba da napiše ko je pošiljalac, a ko primalac. 

Danas više niko ne piše pisma - kako je to tužno. 

Danas se pišu poruke, koje, onako nedorečene ili sa silnim smajlićima i srcima, samo zbunjuju. 

Danas zbog njih izbijaju svađe češće nego kad komuniciramo licem u lice.

Ali dečak danas ima pravopisnu vežbu, i on, sem što mora da zna upotrebu velikog slova, kad se reči pišu sastavljeno, a kad rastavljeno, i koja je razlika između crte i crtice, treba da sastavi pismo, ili pozivnicu, ili čestitku. 

Dečak se ne seća da je ikada napisao čestitku povodom novogodišnjih ili božićnih praznika i nije siguran kako se piše Nova godina, a kako Božić. 

Ne seća se ni da je pisao pozivnice za rođendan. 

Delio ih je, to - da, ali ih je sastavljla mama ili starija sestra.

Ovo što je sada nastavnica našla zgužvano i zaboravljeno u klupi, nije trebalo da nađe. 

Trebalo je da pomogne dečaku da dobije dobru ocenu. 

Sada će nastavnica pokazati tati. 

On će se možda naljutiti, a možda će se samo praviti da je ljut, jer i on samo piše poruke. 

Ne lepi ih na vrata frižidera ili na neka druga vidljiva mesta. 

I ne vodi mnogo računa o pisanju negacije uz glagole. 

Možda sada govori nastavnici kako se u njegovo vreme više čitalo, pogotovo pred spavanje. 

Ali garant gleda tekmu dok je na roditeljskom jer je razredna odužila, a sportska događanja ne mogu da čekaju. 

I uveče nikada ne čita, već zaspi ispred televizora menjajući kanale.

Ovo je pismo, ili pozivnica, ili čestitka - dospela na pogrešnu adresu.