Klovn Penivajz i nezaobilazne kokice, a sve u režiji sedmog dva

Još nije ni  počelo da se odvija klupko filma To (It - stvar) kada su zašuštale kesice čipsa i smokija, do tada sakrivene po džepovima. 

Nešto smelije čulo se muljanje kokica, jer su one odobrene od strane uprave i osoblja bioskopa. 

Sve je bilo pod kontrolom dok smo gledali prve scene filma snimljenog po romanu mog omiljenog Stivena Kinga: 

Đura je pogodio Ivana u glavu slučajno već ispijenom flašicom Viva vode, Srđan je tražio dozvolu da ide do toaleta, a onda mu se pridružio i Kosta, pa su se negde usput zagubili, Katarina je onima pored sebe prepričavala naredne scene, jer je očigledno bila upućena u prvobitnu verziju filma. 

Još samo da izgovori: I ti ćeš ploviti... pre vremena, pa da je kaznim najstrašnijom kaznom...smesta:(

Očigledno je da sam samo ja čitala jednu od najintrigantnijih horor knjiga, ali da moje čitanje, avaj, neće doći do izražaja:) 

Kako da im objasnim da je to priča o odrastanju i o borbi sa strahovima kroz koje većina nas prolazi dok me Isidora, moja rođena kćer, bečenjem u mraku i kolutanjem očima upozorava, valjda, da su deca preterala sa šuškanjem i  gurkanjem (nisam sigurna koliko sam pravilno protumačila znake i jesu li stvarno meni bili upućeni), dok me Mila, smeštena sa moje desne strane, grozničavo hvata za ruku i  dok  se gubitnici na velikom ekranu grupišu u borbi protiv popularnih momaka (poznato, zar ne?).

Mila je na strani gubitaša, pogotovo onog malog debeljuce, ili zašto da ne, glavnog junaka, koji muca, dok joj Katarina objašnjava da je glavni negativac (ne misli na strašnog klovna, od čije maske i keženja nam se svima koža ježi) baš kul i da se jedino plaši svog oca policajca, ali to još nismo videli, to će posle...(zgromiću je, majke mi!).

(Scena iz prvobitne verzije filma sa Kifom Saterlendom (Kiefer Sutherland) u ulozi negativca)

Tada se voz, tj. film zahuktao. 

Nisam mogla da ispratim sva dešavanja jer je Mila već ozbiljno počela da me stiska za celuuuu ruku - kada je zagnjurila glavu u moje rame, počela sam da se njuškam ispod pazuha i da se prisećam koliko sam mirišljavog lenora stavila u poslednju vodu za ispiranje. 

A onda je Šeks izuo patike i seo na podvijene noge - sve u stilu: Je li čudovište pod mojim sedištem?

Tad sam videla da je vrag odneo šalu i da je neophodno da im objasnim da taj strašni klovn Penivajz predstavlja strahove i da je neophodno da se suočimo sa njima da bismo ih nadvladali. 

Taman sam zaustila da im kažem da je sve to metafora i da je najgori strah od straha, kada je Katarina stručno objasnila Mili da treba da me pusti na miru, jer to nije ništa strašno, to je samo film i zašto je uopšte pošla da gleda kad se plaši, i da....

Ali više je nisam čula jer me je Milanče s leve strane ponudio gumenim bombonama u obliku životinja. Kako ih obožavam, namah sam  zaboravila šta sam sve htela da im pojasnim. A onda se Mila gotovo strmeknula u moje krilo i većina gumenih životinjica završilo je na podu. 

Kada sam se sagla da ih pokupim, napipala sam nečiji mobilni telefon na podu. Tada sam se setila da se Srđan  još nije vratio iz toaleta i da je to verovatno njemu ispao. 

Koliko je trčao, dobro glavu nije izgubio (Kako sam posle čula, seo je pored neke žene misleći da sam to ja, a kada se okrenuo ka njoj da je ponudi čipsom sa ukusom slanine, shvatio je da je promašio red). 

Najzad je jedina devojčica među autsajderima, koja bi bila mrtva da je debeljuca iz filma nije poljubio, na šta je Mila uredno sklonula glavu, a Katarina se nasmejala, rekla strašnom Penivajzu da ga se ne plaši i da će ostati gladan jer neće imati više čime da se hrani. 

A onda je Kaća malo plakala jer je glavni junak morao da ubije svog brata, u stvari svoj strah, pa ju je Mila grlila i ljuljuškala, što je Katarinu dodatno iznerviralo. 

Nije ona ugrožena vrsta niti stanovnik Derija, pa da se plaši, to je samo zato što i sama ima mlađeg brata, i šta je uopšte ova Mila spopala...kakvo tešenje...nije ona iz kluba gubitnika...

   

                        (Scena iz rimejka filma To, koga smo gledali tog petka u Delti) 

Nemam pojma šta je posle bilo jer su nakon projekcije filma svi pričali u isti mah. 

Neko je rekao da je Nikola otišao po dodatne grickalice, Mila me je još uvek stiskala za ruku, Kiki je pravila zvezde do izlaza u pauzama saopštavajući kako je bilo super. 

U liftu smo napravili zajednički selfi. 

Ne znam da li su baš sve scene odgledali - ja svakako nisam, i da li su razumeli poentu filma, mada su nešto pominjali grupu, druženje, dobre i loše momke...

Neko je čak pomenuo kako ima elemente bajke, dobra moja deca - ljubi ih razredna, misleći na borbu dobra i zla.


Znam samo da su uživali, a da ovakve filmove treba gledati sa nekim odraslim, svedoče moje modrice po rukama.

P.S. 

Imena su izmišljena, dešavanja malčice preuveličana i ispremeštana, a sve zarad lakšeg čitanja:)