Put putujem

Koristimo li sve svoje potencijale i znamo li koliki su i kakvi, limit gde je, i šta se desi sa onim neiskorišćenim - kuda odlazi?

Sedim u svojoj biblioteci. Broji 3452 knjige, malo ili mnogo, zavisi. Neke su pročitane, neke nisu. Nekima se vraćam češće i više. To su kao ona putovanja na kojima posećujemo ista mesta, ali je doživljaj drugačiji. 

Ali šta ako ona mesta, koje nisam posetila, i one knjige, koje nisam pročitala, kriju odgovore na moja pitanja?

Za razliku od svojih đaka, koji se menjaju iz godine u godinu, i koje se trudim da ne zavolim previše (već ih volim dovoljno) da ne bih mnogo patila kada odu, knjige, uglavnom, opstaju u mojoj biblioteci (osim onih koje sam pozajmila i nikad mi ih nisu vratili). Verne su mi, kao i ja njima, kao i ona mesta kojima se dragovoljno vraćam. 

Ali šta će biti sa Venecijom, koju volim? Hoće li mi do konca ovog kratkog života ostati verna i dosledno ostati na mestu ili će nestati poput Atlantide?

Ponekad u životu doživimo cunami, prorade neki naizgled usahli vulkani i nestanu pojedini delovi nas samih. Kao Venecija, koja polako, ali sigurno tone, kao potop, koji se sigurno makar jednom odigrao, nasukani kao Nojeva barka na Araratu, spasavamo šta se spasiti može.

Postoji li slučaj koji može sve da preokrene ili je i to deo sudbine? Knjiga koju čitaš, a onda na jednom mestu iznenada zastaneš i sve što si dotad znao zaboraviš? Dišeš, živiš, osećaš kroz tu jednu jedinu rečenicu... kroz taj jedan grad kroz koji si prošao, onako, usput, kao Antib ili Menton, a onda poželeo da se vratiš i uvek tu ostaneš?

Šta se dešava sa onim delom mog života koji nisam proživela, sa snovima koje nisam odsanjala, sa mestima koje nisam videla? Kuda odlaze? Kuda?

Tek trenutak jedan - uhvaćena ravnoteža u pokretu?

Sećanje je kao prekrojena prošlost, nešto što je moglo biti i ovako, i onako. 

Ako pođemo od pretpostavke da činjenice ne postoje, već samo naše tumačenje istih, šta bismo tek rekli za sećanje, koje je najčešće selektivno, zasnovano na stvarnosti koju su prekrojili - vreme, emocije i mašta?

Postoje ljudi koji se prave da su pametniji od drugih. Sa knjigom pod miškom, arsenalom zanimljivih priča u džepu i glagoljivim jezikom, plene neiskusne, dobronamerne i one željne oduška i instant-zabave. Treba provesti dovoljno vremena u njihovom društvu da shvatiš da su mnogo toga tek površno izguglalili - da znaju da je ajurveda tradicionalna indijska medicina, ali ne i više od toga, da su priče začinili da bi ostavili utisak...I onih drugih, za koje nikada ne bi rekao da znaju više od uobičajenog, a onda ih zatekneš sa knjigom u ruci... 

Sećam se, a sećanje je, kao što rekoh, selektivna i diskutabilna "stvar", i njega, drugačijeg, nevidljivog u prvom krugu, nekoga ko ne želi da se izdvaja, možda vođen filozofijom da sve što štrči, valja i saseći (mada, sad kad razmislim i to neizdvajanje, moglo je "značiti" izdvajanje, kao što i neprihvatanje nijednog izbora, može biti izbor), možda urođenom stidljivošću ili nesigurnošću stečenom u ranim danima ili školskim godinama opterećenim, kako sada to vole da kažu, vršnjačkim nasiljem (nekada je ono toliko suptilno, da se ni ne primećuje, a ne da se može nazvati nasiljem, ali često - okrutnije i sa dubljim ranama). 

Listam stare fotografije pokušavajući da otkrijem šta me je privuklo tom licu, za koje bih mogla reći da je sasvim obično, tom telu, koje se ne može podičiti svojom konfiguracijom...šta je to bilo ono što me je nateralo da zaustavim pogled, da zastanem... ali onda bih se morala vratiti u prošlost i morala bih ga gledati onim očima... i morala bih pronaći sebe - onakvu kakva sam nekad bila.

Ali fotografija je kao i sećanje uhvatila tek trenutak jedan, koji, sagledan očima posmatrača, izmiče verodostojnosti.

I tako, ostajem zatečena nepreciznošću sećanja, varkom da je moglo biti i ovako, i onako.

Umemo li da postavimo granice

Danas sam posle nekoliko decenija iza sebe ostavila za sobom "trag" : nisam oprala sve sudove, pokupila veš, pospremila stvari... Pitate se kakve to veze ima sa postavljanjem granica? Ima. Moj osećaj odgovornosti često me je terao da od sebe pravim žrtvu: na sve treba da odgovorim, svemu da kažem "da" , (jer to se od žene-zmaja očekuje), posle čega sam se često osećala frustrirano (ako nešto nešto nisam stigla da uradim), a neretko sam imala i grižu savesti (mada su se mnoge stvari ticale drugih, a ne samo mene) .

Postoje zdrave granice - to su one polupropustljive granice koje postavljamo da bismo zaštitili sebe od sebe i sebe od drugih, koje dozvoljavaju protok određenih informacija i emocija, a ne remete našu intimu, niti zadiru u intimu drugih. Postavljanje zdravih granica uči se u detinjstvu, kada u porodici učimo poštovanje svojih i tuđih prava, kada usvajamo određene obaveze i snosimo odgovornost za iste. Ali, to najčešće nije lako. Ono što je dobro, jeste što tokom života, sa iskustvom i osvešćivanjem, možemo naučiti da te granice ne moraju biti rigidne niti skroz propustljive.

Ja sam, na primer rasla sa jednim roditeljem koji je bio autoritaran, pazite, ne autoritativan, i koji je striktno određivao  šta se sme i šta se ne sme. Učinio me je odgovornom, savesnom i donekle pokornom (što nije dobro jer se pokornost javlja iz straha). S druge strane imala sam popuštajućeg roditelja, koji je verovatno želeo da ublaži zahteve prvog. Sa njim sam uspostavila blizak, empatičan odnos pun ljubavi i poverenja, ali pred kojim nisam naučila da sačuvam svoju intimu. Tako sam izrasla u ovo što sam, ali sam vremenom, kroz život, profesionalnu i psihološku edukaciju naučila da često ne umem da postavim granice: ili su zatvorene, ili pak previše otvorene. Ni jedno ni drugo nije dobro, te sam odlučila da se menjam: hoće se - može se:=) 

Koliko često sebe urušavamo misleći da samo mi možemo nešto da obavimo i da samo tako može? Nije mi ni do čega, slaba sam, ali moram dete da izvedem napolje. Moram u školu iako me boli grlo i ne mogu da pričam. Tada probijamo sopstvene granice. Ili, dozvoljavamo drugima da prečesto probijaju naše tako što nam na leđa tovare i svoj posao, što nije naša odgovornost. Koliko često od pasivno-agresivnih osoba čujete: Kako ti to lepo radiš; ti ćeš to najbolje...

Imala sam jednu koleginicu na poslu koja je striktno određivala dokle učenik sme da joj se približi - metar do katedre i to je to. Koliko nije dobro da probijamo svoje granice, niti da probijamo granice drugih, nije dobro ni postavljati striktne granice.

Najbolje je da naše granice budu polupropustljive - i ne brinite, bez obzira sa kojima trenutno "raspolažete" i to se da naučiti.

Do juče sam bila savršen roditelj - ne znam šta mi je danas

Mislimo kako ćemo biti savršeni roditelji. Pročitali smo sve knjige o roditeljstvu, o bebama, odrastanju...saslušali sve savete, usvojili ono što nam se učinilo poželjnim, a onda smo zaista postali roditelji, i shvatili da smo daleko od savršenstva.

Niko nije savršen. I ne može da bude. Ali može da se trudi i voli svoje dete. Neko ne zavoli svoje dete odmah (nije to uvek a pri ori, kako se često misli), neko ga ne zavoli nikad (o tome se retko priča, a i pretpostavljam da je takvih slučajeva mnogo manje), ali ono od čega svaki roditelj treba da pođe - jeste da najpre (ukoliko već nije) zavoli samog sebe. To nije samo zbog one već toliko puta ponovljene rečenice - da ukoliko ne volimo sebe, ne možemo voleti ni druge (što je verovatno tačno), već zato što ukoliko svu ljubav (koju treba da osećamo prema sebi, prema partneru, prema drugim ljudima) prenesemo na dete i ne uspostavimo granice (neka, pusti, ja ću, moja ćerka i ja smo prijateljice...) - dete se može osećati kao da se ceo svet oko njega okreće i da su mama i tata tu samo da zadovolje njegove potrebe, a kao što znamo, svet tako ne funkcioniše. Doduše, kad je dete malo, njegovi roditelji i jesu čitav svet, i tada je poželjno pružiti mu svu ljubav i podršku, jer najgore je biti zanemarujući roditelj (nemoj sad, nemam vremena, ne zanima me... ). U svemu treba imati mere, a kako dete raste, dobro je uspostaviti dobre i prave granice.

U srećnu osobu izrašće ono dete kome je u detinjstvu omogućeno da bude deo integrisane celine, u kojoj svaki član ima svoje mesto, svoj zadatak, u kojoj se zna "ko pije, a ko vodu nosi", uz dužno poštovanje jednih prema drugima. Ali to najčešće nije lako.

Ponekad mi se čini da sam bila popuštajući roditelj, koji je prelazio preko nekih stvari zbog mira u kući, ili koji je obavljao nešto umesto dece, jer je tako bilo brže i jednostavnije. Ponekad mi se čini da sam bila impulsivna poput pretis-lonca, koji je u sebi kuvao, kuvao, pa eksplodirao, ponekad preterano stroga, čak i agresivna, neretko nedosledna (izgleda da sam jedino bila dosledna u svojoj nedoslednosti) i da se u nekim situacijama nije znalo ko je roditelj, ko dete. Fala bogu odrasli su i šteta je već počinjena:=(

U zdravoj porodici treba da postoji zajedništvo između roditelja, isti ili slični stavovi povodom podizanja dece, konkretna komunikacija uz međusobno uvažavanje.

Sve je to pametno i lepo, ali u praksi najčešće nije tako, već se stvori koalicija između jednog roditelja i deteta, a najčešće protiv drugog roditelja. I sama sam često, rekla bih, nesvesno, upadala u zamku sličnog, bilo kad sam sama bila dete, kada sam se priklanjala mami, ili kad sam postala roditelj, i privlačila neko dete sebi. To nikako nije dobro, ali šta je tu je, opet - bilo je, ali nije prošlo, moja deca tek treba da postanu roditelji, te molim boga da ne počine iste ili slične greške.

Pre nego što postanemo roditelji valjalo bi da upoznamo sebe, da znamo kakve su nam želje, a kakve mogućnosti, da volimo sebe i svog partnera i na toj ljubavi radimo bez prestanka, da uspostavimo prave polupropustljive granice sa svojom decom, i da, da volimo svoju decu. 

Nedelja

David Albahari je napisao jedan divan tekst o nedelji koja se negde izgubila... A ne tako davno, kako piše ovaj, meni dragi hroničar svoje porodice, Zemuna i Beograda, nedelju smo provodili nasukani kao kitovi, lenjo se protežući po krevetima...

Nedelja je, dan kao i svaki drugi. Provodi se, mahom, radno.
Zaboravili smo na pileće i goveđe supice,  koje se polako kuvaju za nedeljni ručak.
Jedemo na brzinu, u hodu, leteći s jednog posla na drugi. 
Retko idemo na Frušku goru, Trešnju ili Avalu. Spomenik neznanom junaku prepustili smo strancima. Svoje goste vodimo u restorane u blizini stana. Ko će još danas kuva...
Staro društvo iz srednje, da se nije našlo u Sansetu, verovatno ne bi ni videlo Adu.
Deca igraju igrice, ali to rade i kad idu u školu. Više se ne druže, ne igraju žmurke ili šugice. Nedeljom ih roditelji razvoze na utakmice, časove i ostale popularne aktivnosti.
Da neki od nas nemaju stariju decu na Zvezdari, koja još imaju decu, a oni unučiće - još uvek orne za jurcanje, verovatno da bi i ova šuma bila potpuno prazna.
Kod starih roditelja se stiže ako se baš mora, tj. ako je situacija alarmantna.
Rođaci se viđaju na sahranama, slavama i venčanjima. Zato se neki i ne prepoznaju kad se slučajno sretnu na ulici.

Da ne radimo nedeljom verovatno ne bismo imali kinte za mnogo toga preko nedelje, ali zar to nije svejedno kad većina nas samo radi i ne stiže ništa više posle toga. Dani se vrte kao na ringišpilu, a mi nikako da sa tog vrtuljka siđemo i vratimo nedelju.

Žene imaju izraženu socijalnu inteligenciju

Žene imaju izraženiju socijalnu inteligenciju, reče moja učenica Rajna. Retko kada ćete čuti muškarca da spletkari, dok se to, kad su žene u pitanju, podrazumeva, nastavi ona.

Ne znam kako uoošte stigosmo do ovakvih zaključaka... Dedukcijom, induktivnom ili analognom metodom, tek na času izbi revolucija. Doduše, raspravljali smo o ustaničkim pesmama, ali nismo mnogo pominjali borbu na Čokešini ili oko Užica:=( Više smo se bavili odsustvom ženskih likova.
(Naime, poznato je da ovaj ciklus pesama o oslobođenju Srbije i Crne Gore, nije baš najomiljeniji među učenicima, jer se više bavi istorijom, a manje poetskim slikama, jer se pesme mahom svode na nabrajanje onih što izginuše - mada ima izuzetaka, što Početak bune protiv dahija, potvrđuje, ali se ovakvim odstupanjima od teme nisam nadala - mada su me prijatno iznenadila).

Elem, sa Kulinove kade, koja samo oplakuje mnogu silnu vojsku i svog muža Kulin-kapetana, koji se iz boja nije vratio, i onih vernih ljuba, majki i setara, koje su ostale iza pogibije Liješa od Pipera i Selaka Vasojevića, drugih ženskih likova nema😂. Neko se nadoveza na Rajninu opasku i reče, verovatno neki  đetić, da ženskim likovima ovde i nema mesta🤣.

I tako moje, na raspravu vazda spremne, učenice osmog jedan, uglas ciknuše kako to nije fer, kako se žena prikazuje uvek u senci muža, kako pati i strada, podiže porodicu i sl., a kako je zapravo njena uloga mnogo radikalnija: zbog nje su se ratovi vodili, otimala carstva... zbog nje je, eto, čovek i iz raja prognan.

I tako, valjda, dođosmo do socijalne iliti društvene inteligencije. 

(Džaba je bilo što sam ja pokušavala vatru da stišam idejom da bi možda Adam i sam kušao zabranjeno voće ili da Vuk pominje Čučuk Stanu, koja je uz Hajduk Veljka branila Negotin. Njičevo.) 

A, ne, ne.. nije tek tako Adam probao jabuku. Ne ide to tako iz prvog puta. Eva je morala da bude mnogo, mnogo lukava, i da mu se umili, e, e, e... I otuda, ženina nadmoćna inteligencija.

Kako god, mi obradismo lektiru i sačuvasmo ženi obraz. 

Čije su cipele

Ponekad, kada ne znaš kako da se izboriš sa nečim, odeš u krevet i zaspiš. Sanjaš kako će jutro promeniti sve.

Svako od nas se makar jednom našao u situaciji da nije znao kako da se nosi s nekim životnim poteškoćama, kome nešto da kaže i da li da kaže, kako da se izbori sa sećanjima ili aktuelnim događajima. Tada najčešće poželimo da na sve zaboravimo, pa i na sebe: neko - tako što će se zavući u neki kutak i tu odbolovati, neko - tako što će tulumariti do zore i tako redom. 

Pamtite li kako smo se pravili, kad smo bili mali, da smo bolesni pred kontrolni iz matematike ili kako smo hteli da jedemo živ krompir i dobijemo temperaturu samo da ne bismo otišli negde gde nismo želeli?
Ili, kako bi, kada bi nam stvarno bilo loše, mama uvek ostajala taj dan kod kuće? 

Ali mi više nismo mali i ne možemo nedeljom da budemo bolesni zato što nam se u ponedeljak ne ide u školu, tj. na posao.

Danas sam htela da ostanem u krevetu i sve misli, i sva sećanja, i sve, sve, sačuvam samo za sebe. Nisam htela ni sa kim da ih podelim - te svoje male vulkane oko ušiju, koji su pretili da izbace lavu. Znala sam da ne bi pomogli ni antibiotici, ni rendgenski snimci, koji bi pokazali šta mi je u glavi, ni prijatelji...ma ništa...

Htela sam samo da spavam, spavam i probudim se ujutru drugačija, a onda sam ipak otišla na Dunav i na kolač od čokolade, i na toplu kafu sa mlekom, jer - kako da objasnim velikoj sebi da se ponašam kao razmažena devojčica koja gura stvari pod tepih.

A onda, kada sam se vratila iz šetnje, zatekla sam nove cipele ispred vrata. Pogledala sam okolo: da ih neko nije zaboravio - glupost...ostavio, te ušao izuven - to se nekad radilo...da nisu pale sa sprata - da jesu ne bi bile tako uredno složene... 

Zatvorila sam oči i ponovo ih otvorila. I dalje su bile tu kao da žele da kažu maloj Vesni da ih uzme, unese u stan i o njima brine. 

Nisam mogla da se pretvaram da ih ne vidim. Bile su na mom pragu, moj broj, za mene, kao kada vam je loše, a mama ili tata dođu da vas pokriju i donesu vam topao čaj.

Prišunjaju se tako nekada neki dani kada vam nije ni do čega, a onda se dese neke neobične stvari i vaš život dobije drugačiju boju.