Magičan štapić ne postoji

Kako samo volim magiju: zamisliš nešto i ono se stvori.

U bajkama junaci imaju pomagače: lepe devojke, zlatne ribice, lisicu, koju su prethodno izbavili iz zamke... 

Ali postoje i poteškoće: treba savladati prepreke, rešiti se zle žene, sustići i pobediti zmaja. Nema hokus-pokus rešenja. 

Sve mora da se zasluži: hrabrošću, dobrim rešenjima, mudrošću.

Zašto u životu mislimo da je drugačije? Pa, i sve bajke nemaju srećan kraj, na primer autorske. Školjka je biserom platila izlazak u gornji svet.

Kada se rodimo, roditelji nas, uglavnom, štite od bauka i ala spoljnog sveta. Ugodno nam je i ne želimo da to stanje prestane. Ali kako ćemo da odrastemo i izrastemo ako ne iziđemo iz roditeljske senke?
Kada nam roditelji i sa 25 godina i više plaćaju račune i brinu o našim potrebama, nama je i dalje lepo, ali onda se sa 50 godina, kada naših roditelja više nema, osećamo iznevereno, napušteno, razočarano. Tražimo od drugih da zadovolje naše potrebe, da se osećamo zaštićeno, ušuškano. Nespremni smo da sudelujemo u životu u potpunosti.

Najbolja usluga koju roditelj može da pruži detetu, prijatelj - prijatelju, jeste da ga osposobi da sam rešava svoje probleme. 

Treba pomoći, treba i primiti pomoć, ali se pre svega treba osloniti na samoga sebe.

Moderna psihologija uči da misliš pozitivno, da snažno želiš i da će se onda cela vasiona, kako to piše Koeljo, urotiti da se to i ostvari. Ali često zaborave da kažu da se na tom putu valja i pomučiti, da će ti se poneki trn zabosti i u samo srce, i da treba rane izvidati.

Anđeli ili druga bića, ukoliko u njih verujemo, ili prijatelji, roditelji, ukoliko smo srećni da ih još imamo, tu su samo da nas usmere, da nam pripomognu.

Čarobni štapić ne postoji, ma koliko voleli magiju (što ne znači da ne treba misliti pozitivno).

Uspeva(m) ili ...

I kraljevi sanjaju o promeni posla

Kada sam studirala književnost, ni slutila nisam da će mi zvanje biti profesor, a još manje da ću raditi kao nastavnik u školi. O tome šta sam i da li sam uopšte mislila, nekom drugom prilikom.
Evo me tu gde sam, i to je već nepromenjena činjenica koja traje čak 32 godine (još godinu dana pa da me razapnu na krstu).
Elem, nikada nisam baš preterano ljubila to što radim kao predavač, ispitivač, vaspitač i sl., ali sam radila uporno, entuzijastično i odgovorno (što je, paradoksalno raslo srazmerno porastu mojih godina). A sve to uz razmišljanje o promeni posla, nerviranje, talasanje i sve tako, no....i kraljevi sanjaju o promeni zanimanja.

Šta bi dao da si na mom mestu

Radimo mi tako bajke u petom razredu i dođemo na ideju da osmislimo priredbu. Izrimovasmo, svi u glas, podržani kolektivnom inspiracijom Zlatokosu, Trnovu Ružicu, Pepeljugu i Crvenkapu, a junakinje naših bajki, nezadovoljne svojim prvobitnim položajem, zameniše mesta.
No, ne lezi vraže, ni na drugim mestima im ne bi bolje, te se brže-bolje vratiše gde su i bile.
Poneseno odigrasmo mi svoju predstavu i na sceni Centra Sava i vratismo se u svoje klupe.
Bilo je to pre nekih sedam- osam godina, i ja shvatih - nije vreme za promene.

I tako, korak po korak, uz novu dozu strpljenja i trpeljivosti, nastavih dalje. Inercija, lenjost, vaspitanje, šta li, sve ostade samo u mislima.
Deviza Uzmite  stvari u svoje ruke, ostade mimo ruku.

Moje sunce drugom sija

Šta je potrebno da meni moje sunce  zasija: najpre da proverim da li me ono već obasjava, a ako nije tako - da odmerim svoje mogućnosti, stanje i okolnosti, da pročešljam dobro svoje misli, skinem paučinu sa nekih, otfikarim rascvetale, počupam korov...

Sad, da li treba da se povinujem činjenici da neću živeti večno, i da ako neću da iskoračim sad, kada ću, da ne treba da imam plan B ako mislim da plan A uspe... ili da treba da ćutim tu gde jesam i budem srećna što uopšte imam posao, pokazaće vreme.

Suludo je u svom srcu, umu i duši držati promašene ciljeve, neostvarene želje, nerealizovane ambicije (posebno ovo poslednje) i dočekati neke dane nezadovoljan misleći da si mogao bolje, više, drugačije.

Nego, zatvori oči i zamisli svoju bajku.
I ratnici su snevali bitku pred odlazak u nju.

Put putujem

Koristimo li sve svoje potencijale i znamo li koliki su i kakvi, limit gde je, i šta se desi sa onim neiskorišćenim - kuda odlazi?

Sedim u svojoj biblioteci. Broji 3452 knjige, malo ili mnogo, zavisi. Neke su pročitane, neke nisu. Nekima se vraćam češće i više. To su kao ona putovanja na kojima posećujemo ista mesta, ali je doživljaj drugačiji. 

Ali šta ako ona mesta, koje nisam posetila, i one knjige, koje nisam pročitala, kriju odgovore na moja pitanja?

Za razliku od svojih đaka, koji se menjaju iz godine u godinu, i koje se trudim da ne zavolim previše (već ih volim dovoljno) da ne bih mnogo patila kada odu, knjige, uglavnom, opstaju u mojoj biblioteci (osim onih koje sam pozajmila i nikad mi ih nisu vratili). Verne su mi, kao i ja njima, kao i ona mesta kojima se dragovoljno vraćam. 

Ali šta će biti sa Venecijom, koju volim? Hoće li mi do konca ovog kratkog života ostati verna i dosledno ostati na mestu ili će nestati poput Atlantide?

Ponekad u životu doživimo cunami, prorade neki naizgled usahli vulkani i nestanu pojedini delovi nas samih. Kao Venecija, koja polako, ali sigurno tone, kao potop, koji se sigurno makar jednom odigrao, nasukani kao Nojeva barka na Araratu, spasavamo šta se spasiti može.

Postoji li slučaj koji može sve da preokrene ili je i to deo sudbine? Knjiga koju čitaš, a onda na jednom mestu iznenada zastaneš i sve što si dotad znao zaboraviš? Dišeš, živiš, osećaš kroz tu jednu jedinu rečenicu... kroz taj jedan grad kroz koji si prošao, onako, usput, kao Antib ili Menton, a onda poželeo da se vratiš i uvek tu ostaneš?

Šta se dešava sa onim delom mog života koji nisam proživela, sa snovima koje nisam odsanjala, sa mestima koje nisam videla? Kuda odlaze? Kuda?

Tek trenutak jedan - uhvaćena ravnoteža u pokretu?

Sećanje je kao prekrojena prošlost, nešto što je moglo biti i ovako, i onako. 

Ako pođemo od pretpostavke da činjenice ne postoje, već samo naše tumačenje istih, šta bismo tek rekli za sećanje, koje je najčešće selektivno, zasnovano na stvarnosti koju su prekrojili - vreme, emocije i mašta?

Postoje ljudi koji se prave da su pametniji od drugih. Sa knjigom pod miškom, arsenalom zanimljivih priča u džepu i glagoljivim jezikom, plene neiskusne, dobronamerne i one željne oduška i instant-zabave. Treba provesti dovoljno vremena u njihovom društvu da shvatiš da su mnogo toga tek površno izguglalili - da znaju da je ajurveda tradicionalna indijska medicina, ali ne i više od toga, da su priče začinili da bi ostavili utisak...I onih drugih, za koje nikada ne bi rekao da znaju više od uobičajenog, a onda ih zatekneš sa knjigom u ruci... 

Sećam se, a sećanje je, kao što rekoh, selektivna i diskutabilna "stvar", i njega, drugačijeg, nevidljivog u prvom krugu, nekoga ko ne želi da se izdvaja, možda vođen filozofijom da sve što štrči, valja i saseći (mada, sad kad razmislim i to neizdvajanje, moglo je "značiti" izdvajanje, kao što i neprihvatanje nijednog izbora, može biti izbor), možda urođenom stidljivošću ili nesigurnošću stečenom u ranim danima ili školskim godinama opterećenim, kako sada to vole da kažu, vršnjačkim nasiljem (nekada je ono toliko suptilno, da se ni ne primećuje, a ne da se može nazvati nasiljem, ali često - okrutnije i sa dubljim ranama). 

Listam stare fotografije pokušavajući da otkrijem šta me je privuklo tom licu, za koje bih mogla reći da je sasvim obično, tom telu, koje se ne može podičiti svojom konfiguracijom...šta je to bilo ono što me je nateralo da zaustavim pogled, da zastanem... ali onda bih se morala vratiti u prošlost i morala bih ga gledati onim očima... i morala bih pronaći sebe - onakvu kakva sam nekad bila.

Ali fotografija je kao i sećanje uhvatila tek trenutak jedan, koji, sagledan očima posmatrača, izmiče verodostojnosti.

I tako, ostajem zatečena nepreciznošću sećanja, varkom da je moglo biti i ovako, i onako.

Umemo li da postavimo granice

Danas sam posle nekoliko decenija iza sebe ostavila za sobom "trag" : nisam oprala sve sudove, pokupila veš, pospremila stvari... Pitate se kakve to veze ima sa postavljanjem granica? Ima. Moj osećaj odgovornosti često me je terao da od sebe pravim žrtvu: na sve treba da odgovorim, svemu da kažem "da" , (jer to se od žene-zmaja očekuje), posle čega sam se često osećala frustrirano (ako nešto nešto nisam stigla da uradim), a neretko sam imala i grižu savesti (mada su se mnoge stvari ticale drugih, a ne samo mene) .

Postoje zdrave granice - to su one polupropustljive granice koje postavljamo da bismo zaštitili sebe od sebe i sebe od drugih, koje dozvoljavaju protok određenih informacija i emocija, a ne remete našu intimu, niti zadiru u intimu drugih. Postavljanje zdravih granica uči se u detinjstvu, kada u porodici učimo poštovanje svojih i tuđih prava, kada usvajamo određene obaveze i snosimo odgovornost za iste. Ali, to najčešće nije lako. Ono što je dobro, jeste što tokom života, sa iskustvom i osvešćivanjem, možemo naučiti da te granice ne moraju biti rigidne niti skroz propustljive.

Ja sam, na primer rasla sa jednim roditeljem koji je bio autoritaran, pazite, ne autoritativan, i koji je striktno određivao  šta se sme i šta se ne sme. Učinio me je odgovornom, savesnom i donekle pokornom (što nije dobro jer se pokornost javlja iz straha). S druge strane imala sam popuštajućeg roditelja, koji je verovatno želeo da ublaži zahteve prvog. Sa njim sam uspostavila blizak, empatičan odnos pun ljubavi i poverenja, ali pred kojim nisam naučila da sačuvam svoju intimu. Tako sam izrasla u ovo što sam, ali sam vremenom, kroz život, profesionalnu i psihološku edukaciju naučila da često ne umem da postavim granice: ili su zatvorene, ili pak previše otvorene. Ni jedno ni drugo nije dobro, te sam odlučila da se menjam: hoće se - može se:=) 

Koliko često sebe urušavamo misleći da samo mi možemo nešto da obavimo i da samo tako može? Nije mi ni do čega, slaba sam, ali moram dete da izvedem napolje. Moram u školu iako me boli grlo i ne mogu da pričam. Tada probijamo sopstvene granice. Ili, dozvoljavamo drugima da prečesto probijaju naše tako što nam na leđa tovare i svoj posao, što nije naša odgovornost. Koliko često od pasivno-agresivnih osoba čujete: Kako ti to lepo radiš; ti ćeš to najbolje...

Imala sam jednu koleginicu na poslu koja je striktno određivala dokle učenik sme da joj se približi - metar do katedre i to je to. Koliko nije dobro da probijamo svoje granice, niti da probijamo granice drugih, nije dobro ni postavljati striktne granice.

Najbolje je da naše granice budu polupropustljive - i ne brinite, bez obzira sa kojima trenutno "raspolažete" i to se da naučiti.

Do juče sam bila savršen roditelj - ne znam šta mi je danas

Mislimo kako ćemo biti savršeni roditelji. Pročitali smo sve knjige o roditeljstvu, o bebama, odrastanju...saslušali sve savete, usvojili ono što nam se učinilo poželjnim, a onda smo zaista postali roditelji, i shvatili da smo daleko od savršenstva.

Niko nije savršen. I ne može da bude. Ali može da se trudi i voli svoje dete. Neko ne zavoli svoje dete odmah (nije to uvek a pri ori, kako se često misli), neko ga ne zavoli nikad (o tome se retko priča, a i pretpostavljam da je takvih slučajeva mnogo manje), ali ono od čega svaki roditelj treba da pođe - jeste da najpre (ukoliko već nije) zavoli samog sebe. To nije samo zbog one već toliko puta ponovljene rečenice - da ukoliko ne volimo sebe, ne možemo voleti ni druge (što je verovatno tačno), već zato što ukoliko svu ljubav (koju treba da osećamo prema sebi, prema partneru, prema drugim ljudima) prenesemo na dete i ne uspostavimo granice (neka, pusti, ja ću, moja ćerka i ja smo prijateljice...) - dete se može osećati kao da se ceo svet oko njega okreće i da su mama i tata tu samo da zadovolje njegove potrebe, a kao što znamo, svet tako ne funkcioniše. Doduše, kad je dete malo, njegovi roditelji i jesu čitav svet, i tada je poželjno pružiti mu svu ljubav i podršku, jer najgore je biti zanemarujući roditelj (nemoj sad, nemam vremena, ne zanima me... ). U svemu treba imati mere, a kako dete raste, dobro je uspostaviti dobre i prave granice.

U srećnu osobu izrašće ono dete kome je u detinjstvu omogućeno da bude deo integrisane celine, u kojoj svaki član ima svoje mesto, svoj zadatak, u kojoj se zna "ko pije, a ko vodu nosi", uz dužno poštovanje jednih prema drugima. Ali to najčešće nije lako.

Ponekad mi se čini da sam bila popuštajući roditelj, koji je prelazio preko nekih stvari zbog mira u kući, ili koji je obavljao nešto umesto dece, jer je tako bilo brže i jednostavnije. Ponekad mi se čini da sam bila impulsivna poput pretis-lonca, koji je u sebi kuvao, kuvao, pa eksplodirao, ponekad preterano stroga, čak i agresivna, neretko nedosledna (izgleda da sam jedino bila dosledna u svojoj nedoslednosti) i da se u nekim situacijama nije znalo ko je roditelj, ko dete. Fala bogu odrasli su i šteta je već počinjena:=(

U zdravoj porodici treba da postoji zajedništvo između roditelja, isti ili slični stavovi povodom podizanja dece, konkretna komunikacija uz međusobno uvažavanje.

Sve je to pametno i lepo, ali u praksi najčešće nije tako, već se stvori koalicija između jednog roditelja i deteta, a najčešće protiv drugog roditelja. I sama sam često, rekla bih, nesvesno, upadala u zamku sličnog, bilo kad sam sama bila dete, kada sam se priklanjala mami, ili kad sam postala roditelj, i privlačila neko dete sebi. To nikako nije dobro, ali šta je tu je, opet - bilo je, ali nije prošlo, moja deca tek treba da postanu roditelji, te molim boga da ne počine iste ili slične greške.

Pre nego što postanemo roditelji valjalo bi da upoznamo sebe, da znamo kakve su nam želje, a kakve mogućnosti, da volimo sebe i svog partnera i na toj ljubavi radimo bez prestanka, da uspostavimo prave polupropustljive granice sa svojom decom, i da, da volimo svoju decu. 

Nedelja

David Albahari je napisao jedan divan tekst o nedelji koja se negde izgubila... A ne tako davno, kako piše ovaj, meni dragi hroničar svoje porodice, Zemuna i Beograda, nedelju smo provodili nasukani kao kitovi, lenjo se protežući po krevetima...

Nedelja je, dan kao i svaki drugi. Provodi se, mahom, radno.
Zaboravili smo na pileće i goveđe supice,  koje se polako kuvaju za nedeljni ručak.
Jedemo na brzinu, u hodu, leteći s jednog posla na drugi. 
Retko idemo na Frušku goru, Trešnju ili Avalu. Spomenik neznanom junaku prepustili smo strancima. Svoje goste vodimo u restorane u blizini stana. Ko će još danas kuva...
Staro društvo iz srednje, da se nije našlo u Sansetu, verovatno ne bi ni videlo Adu.
Deca igraju igrice, ali to rade i kad idu u školu. Više se ne druže, ne igraju žmurke ili šugice. Nedeljom ih roditelji razvoze na utakmice, časove i ostale popularne aktivnosti.
Da neki od nas nemaju stariju decu na Zvezdari, koja još imaju decu, a oni unučiće - još uvek orne za jurcanje, verovatno da bi i ova šuma bila potpuno prazna.
Kod starih roditelja se stiže ako se baš mora, tj. ako je situacija alarmantna.
Rođaci se viđaju na sahranama, slavama i venčanjima. Zato se neki i ne prepoznaju kad se slučajno sretnu na ulici.

Da ne radimo nedeljom verovatno ne bismo imali kinte za mnogo toga preko nedelje, ali zar to nije svejedno kad većina nas samo radi i ne stiže ništa više posle toga. Dani se vrte kao na ringišpilu, a mi nikako da sa tog vrtuljka siđemo i vratimo nedelju.