Belgrade Art Show u Savamali

Festival koji promoviše mlade talente, u organizaciji kreativnog i inovativnog Pavla Kneževića, proslaviće svoj drugi rođendan u novom prostoru. 

Tako će Ben Akiba, pored stend up komedije, dobiti još jedan zanimljiv koncept u vidu manifestacije koja je do sada već dala  šansu brojnim umetnicima.

Petnaesto druženje će se održati 7.12.2016. sa početkom u 20 h. 

Posetioci će moći da uživaju u nadahnutim stihovima, inspirativnim slikama, modnim revijama, sjajnim vokalima i butoh predstavama koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Na ovaj način, Pavle Knežević, kreator ovog jedinstvenog projekta, podići će Festival na još viši nivo i ponovo pružiti šansu svima koji imaju šta da pokažu.

Ja sam se već spremila da poletimo zajedno, a vi?

Budi ono što jesi

Ogovaranje, tračaranje, spletkarenje: da li je to vid "komunikacije" ili nešto drugo?

Da li je to tek društvena razbibriga, ono kad pustiš "mozak na otavu", što bi rekle babe i dede.
Da li bi, kada bi prestali da ogovaramo jedni druge, imali o čemu da pričamo? 
Da li ogovaranje dolazi otuda što nemamo sopstveni život ili nam se on ne dopada, pa virimo u tuđe dvorište?

Može li predstavljati način da pripadamo grupi jer nas, na kraju krajeva, udružuje i ojačava u odnosu na one koji su predmet naših ogovaranja?  
Ostavlja li otužan ukus u ustima? 
Može li biti pogubno?

O ogovaranju, ljubomori, zavisti, grupama i grupicama, kopijama i lošim imitacijama onih koji su popularni, između ostalog govori i knjiga Moj slatki život mlade Novosađanke Marije Žeželj. 
A koliko život može biti sladak ili gorak saznaćemo prateći sudbinu glavne junakinje trinaestogodišnje Nađe, koja stasava uz sve izazove današnjeg doba.

Nađa je devojčica koja je na prvi pogled neupadljiva, jer ne voli da namerno skreće pažnju na sebe skupom, firmiranom odećom, šminkom, statusima na društvenim mrežama, ogovaranjem i spletkarenjem; koja ima ima svoj svet  sačinjen od treninga, druženja sa najboljom drugaricom Anjom i pravljenja kolača. U taj svet, satkan od ljubavi, fila i snova, uvlači se njena prva simpatija - Filip, a sa njim, kao što to četo biva, i njena suparnica Nina -najpopularnija devojka, koju svi prate, kako u školi, tako još više na Instagramu, a sa Ninom i želja da se bude kao ona.

Svako od nas ima neku svoju Ninu, nekoga ko želi da je uvek u centru pažnje, koji zarad svoje slave i rejtinga, iskorišćava sve oko sebe. "Nine" su tu da nas podsete da je dobro što smo drugačiji, što nismo poput foliranata, kao što su one, što smo svoji. 

E, sad da li će dobra, plemenita i neupadljiva Nađa u jednom momentu podleći iskušenju da bude kao Nina, saznaćemo čitajući knjigu, koja, ne samo što je zabavna i poučna, već je napisana pitko, stilom i jezikom koji prija, pogotovu kada dolazi od tako mlade autorke kojoj je samo sedamnaest godina.

Knjigu mi je pozajmila jedna moja učenica, i presrećna sam što moja deca čitaju. Naime, mi negujemo iz godine u godinu jedan lep običaj da posećujemo Sajam knjiga, a onda knjige koje kupimo, čitamo i razmenjujemo. 

Tako sam saznala i za ovu, ali i za mnoge druge knjige popularne među tinejdžerima, i hvala mojoj deci do neba. 

Ujedno, doznala sam da je i Marija Žeželj popularna jutjuberka i da ima svoje zanimljive tutorijale, da joj je ovo već drugo izdanje knjige i da tema odrastanja i svega što uz to ide, interesuje moje đake.

U knjizi Moj slatki život, mladi mogu da pronađu sebe i dobiju odgovore na neka pitanja, ali pre svega da nauče da treba biti svoj i da život može biti sladak samo ako volimo i prihvatamo sebe onakvim kakvim jesmo, a onda i druge, bez prosuđivanja i osude. 

Poslednji lider starog kova ili "nova atrakcija" Rumunije

Posle poslednjeg posta U potrazi za Drakulom, obećala sam da ću ispričati neku priču za strašljivu decu. 
Ali ostavimo to za učenike i zabave na zimovanju.

Moja mama je imala običaj da kaže: Kad ne tražiš, naći ćeš (to se obično odnosilo na zaturene stvari), na šta sam ja uvek odgovarala: Kad tražiš, naći ćeš (i iste, mahom, nalazila), a onda sam "porasla" i shvatila - Kad počneš da tražiš, onda ni ne slutiš šta sve možeš da nađeš ( i o tome napisala istoimeni post). 
Ovo poslednje se pokazalo istinitim i na ovom putovanju u Rumuniju.

Umesto sa Vladom Cepešom III, susrela sam se sa Čaušeskuom. 
Dok je prvi, poznatiji kao Nabijač ili Drakula, drakonskim merama kažnjavanja ulivao strah svojim protivnicima u 15. veku, dotle je Čaušesku to činio svom narodu u 20. veku.

Dok su obični građani bili spremni  da "stegnu kaiš" zarad opšteg dobra i otplate spoljašnje dugove, dotle je njihov premijer gradio velelepna zdanja poput faraona, koji za života podižu sebi piramide u kojima će biti sahranjeni. 

Naime, Čaušesku je  u Bukureštu sazidao Pralament, po veličini drugu građevinu u svetu posle Pentagona, izuzetno skupu i raskošnu.

Parlament je zaista velelepan i spolja i iznutra, sa neverovatnih 365 000 m2, (ako sam dobro uspela da zapamtim). Zidali su ga gotovo danonoćno od 1973. do 1999., kada je Čaušesku pogubljen. 

Prostrane prostorije koje smo uspeli da posetimo, ne umem ni da nabrojim. Zapamtila sam tek ponešto: Teatralnu halu sa 1700 mesta i ogromnim lusterom od pet tona;

Pres galeriju, odakle zapravo počinju da se broje spratovi (kojih ima i na više i na niže);

Počasnu galeriju sa crvenim tepihom, dugu 150 metara, sa mermernim stubovima iz Transilvanije;

zvanični ulaz sa hodnikom iz koga vode monumentalne stepenice, koje je (u jeku krize, kada su bile restrikcije struje i plina, i  kada je narod, i da je mogao, nije imao šta da kupi, jer se sve izvozilo), Čaušesku srušio i nanovo gradio???

Ne mogu da ispratim sve sale, hale, spratove, tepihe, lustere, dužine i širine, zavese (teške i do dve tone), ali u tome i nije poenta. 

Kroz glavu mi prolazi misao: Kakav je to čovek koji zida ovakvu građevinu dok mu narod bukvalno gladuje (setimo se samo naših odlazaka osamdesetih u Rumuniju sa automobilima prepunih vegete, žvaka i farmerki)? 

Posle revolucije, Rumuni razmišljaju šta da urade sa ovom ooooooogromnom građevionom: da li da je sruše (za šta su im potrebne enormne količine dinamita), kao što je Čaušesku, da bi je napravio, porušio čitave kvartove i iselio brojno stanovništvo u roku od nekoliko nedelja; ili da je pretvore u  nove društvene centre, poznatije kao šoping molove; ili da iskoriste što se da iskoristiti?

Zgrada je danas u upotrebi, mada samo manji deo njenog prostora - 30% od ukupne površine? (za sednice dva doma Parlamenta, za prijeme stranih delegacija, za  iznajmljivanje određenih sala velikim firmama za konferencije i sl.).

I tako, krvava vladavina Vlada Cepeša III, barem za mene, "pada" u vodu pred vladavinog ovog krvavog diktatora.

I na kraju sledi neminovno pitanje: Da li će mit o poslednjem svrgnutom lideru starog kova prevazići mit o Drakuli, a mesto gde je pogubljen, postati nova turistička atrakcija, ako već i nije?

U potrazi za Drakulom

Spremamo se za putovanje u Rumuniju, tačnije u Bukurešt (sa obilaskom manastira Sinaja, zamka Peleš i Bran).
Prva asocijacija na blisku nam Rumuniju nije krvava vladavina njihovog diktatora, koji  je pogubljen sa svojom ženom 1989, niti razmena cigareta, vegete i farmerki pre devedesetih, već Drakula i mit o njemu.

Još pre nego što sam pročitala Stokerovog Drakulu, znala sam da se iza ovog mitskog junaka krije istorijska ličnost feudalnog gospodara sa Karpata - Vlada Cepeša III, koji je svoje protivnike, a kažu i neke svoje podanike, mučio na najsvirepije načine, od kojih je najstravičniji i najpoznatiji - nabijanje na kolac.

Za Rumune, ovaj vlastelin iz 15. veka je neko ko je branio hrišćanski svet pred najezdom od Turaka, dok je za mene neko ko mi je dolazio u snove kroz najstrašnija noćna mora i pretio da me ugrize poput Drakule iz Lugošijevog filma.

I dok tako punim kofer  stvarima, listam knjige o istorijskom i mitskom Drakuli, koje sam revnosno sakupljala, i razmišljam zašto sam se uvek plašila ovog nestvarnog bića. 

Prisećam se i svog i sinovljevog "pohoda" na vampire, kada je Stefan bio predškolac, i kada smo tri dana za redom na biciklima jezdili u Radojevo, nekadašnju Klariju, na samoj granici sa Rumunijom; našeg istraživanja istinitosti priče o Milošu (kome se prezime ne zna) i njegovih 11 žrtava, o čemu svedoče i neki zapisi u analima Marije Terezije.
Kako smo samo bili preplašeni i uzbuđeni kada smo tragali za grobljem, gde su sahranjeni Miloš i njegove žrtve (a koje je zapravo preorano, te smo zašli u rumunsku teritoriju i njive na međi), poneseni željom da saznamo što više o jednom od prvih srpskih vampira.

Znam da ovo putovanje neće biti potraga za vračem Milošem, koji je u 18.veku proglašen za vampira (jer mu je po otvaranju kovčega iz usta curila krv i posle 15 meseci od sahrane), niti susret sa mestima vezanim za Vlada Cepeša III ( ako se izuzme zamak Bran, koji se naziva Drakulin zamak, iako nema veze za rumunskim nacionalnim junakom).

Znam da su sve to priče i misterije, ali opet...
Možda u nekom od sledećih postova bude kakva strašna priča za strašljivu decu:)

Živeti u harmoniji

Sve dođe i prođe.
Ništa nije večno: ni tuga ni sreća. 
Iza kiše, sija sunce. 
I zato ništa ne treba uzimati ozbiljno, pa ni sebe.

Kada nam je teško, kad želimo da se sklupčamo i samo sve da prođe, treba da znamo da je najtamnije pred svitanje i da kad aveti iz mraka izvučemo na svetlost dana, one prestaju to da budu.
Zato, izdrži i pouku i izvuci.

Od jabuke razdora, načini zlatnu jabuku. 

Iskoristi svoje mane i pretvori ih u vrline. Radi na sebi. 

Kad svi odu, ostaješ samo ti, ili ono što je od tebe ostalo.

I kad je lepo, i to će proći. 

Kako je Prota Mateja rekao: U sreći se ne treba gorditi, niti u nesreći očajavatai...jer ljudska sudbina, promenljiva je.

Zato treba živeti u harmoniji sa sobom i sa drugima.

Evo nas - eto Konaka Miloševog

Bio je to još jedan u nizu izleta, ili još jedna poseta, ili još jedan od basamaka koji savladasmo:))), ovog puta pod otvorenim nebom, spremnim na pljusak:(

Posle posete Istorijskom muzeju i Mihajlu Pupinu i Muzeju Nikole Tesle, o kojima sam pisala u ranijim postovima, evo nas u Topčideru. 

Znate li odakle naziv ovoga parka? 

Od reči top, tj. tobdžijska dolina, jer su nekada ovde Turci izlivali svoje topove.

U parku prekrivenom baricama i opalim lišćem, koje je pozivalo na igru, dočekala nas je Zlata Tipold i povela u razgledanje.

Tako smo naučili da je Rakovica dobila ime po rakovima, kojima je nekada čista reka Topčiderka, obilovala, da se u parku nalazi spomenik Arčibaldu Rajsu, koji je na poziv srpske vlade došao u Srbiju za vreme Prvog svetskog rata, zavoleo Srbe, i tu i ostao, 

da je tu preneta i prva figura iz Francuske koja predstavlja boginju žetve, 

da se ispred Konaka nalazi platan star preko 150 godina, koji je tu posađen kada je i Miloš Obrenović sazidao sebi zdanje u čiju smo prošlost uspeli da zavirimo.

Deca su se našla u ulozi istraživača i kroz nadahnute priče našeg vodiča upoznala sa vladarima iz dinastije Obrenovića, najpre Milošem, koji je podigao Drugi srpski ustanak, a zatim i sa njegovim sinom Mihailom, pored čijeg spomenika prolazimo skoro svakog dana šetajući centrom grada (inače omiljeno mesto sastajanja moje generacije).

Elem, saznali smo da je Miloš bio nizak, te da je morao da se popne na jedan kamen da bi uzjahao konja;

da je Mihailo bio zaljubljen u svoju ženu Juliju (da se brak nesrećno okončao, saznaćemo "kopajući" po nekim starim pričama i bićemo tužni );

da je pisao stihove na koje je kasnije Kornelije Stanković komponovao muziku, stihove koji se i danas pevaju;

Uživali smo u igrokazu Što se bore misli moje ili na čajanci kod Julije (nismo posluženi čajem, ali smo dobili medeno srce:).

Nekome se dopala stalna postavka muzeja, tj. kubure, bez kojih tadašnja kuća nije mogla da bude, "tamna" soba u kojoj je Miloš umro, "tiha" soba u kojoj se molio, slike na kojima se vide naši omiljeni junaci kao što je Hajduk Veljko Petrović, junak Prvog srpskog ustanka, koji je, braneći Negotinsku krajinu, govorio: Glavu davam, Krajinu ne davam!

Bio je to jedan od uspešnijih pokušaja oživljavanja muzeja i istorijskih spomenika. 

I pored kišnog i hladnog vremena, i pored obaveza vezanih za školu i treninge, deca su došla i uživla u šetnji, priči, razgledanju i predstavi, u čijem poslednjem delu su i učestvovala.

Vratili smo se svojim kućama promrzli, ali punog srca.

I za kraj, evo još malo fotografija:

Kad ostaneš bez brata...

Volim kad moja deca čitaju - kad odu na Sajam i kupe "brdo" knjiga, kao ja nekada.
Volim kad ih donesu u školu i razmene sa drugarima i sa mnom - kad zajedno čitamo i pričamo.

Ana je donela Ples u tami, knjižicu neveliku, ali značajnu. Pročitah je u autobusu stešnjena među kišobranima, torbama i kanabanicama. Tako sam se osećala bolje, jer priča govori o devojčici Džes, koja nije samo ostala bez brata, koji je umeo da je nervira i tokom života, a i posle, već i bez roditelja, koji su se posle sinovljeve smrti pretvorili u ljušture koje samo udišu i izdišu vazduh.

 

Većina nas je izgubila makar jednu dragu osobu. Posle takvog gubitka, koji najpre donosi neizdrživ bol, sledi praznina koju ne znamo kako da ispunimo, a zatim želja da se "gura" dalje, da se nekako "pregrme" dani bez onoga koji nam je toliko značio.

Džes, junakinja iz knjige Pitera R.Pendergrasta, ima tu sreću ili nesreću, da joj se brat i posle udesa u kojem je nastardao, pojavljuje. 
On je uvek tu kad ne treba - kada uči ili sprema tačku plesa; nikada kad treba da je zaštiti od glavonje razbijača koji napada sve što mu se nađe na putu: i mršave, i debele, i one koji imaju šta da sakriju, i one koji nemaju (kao i većina nasilnika sve će ih "ubaciti u svoj raspored" bez imalo premišljanja), od ljubomornih drugarica...

Uzgred budi rečeno, deo koji govori o nasilju u školama, u svima nama dobro znanom tinejdžerskom uzrastu, odlično je napisan. Podseća nas da se svet deli na one koji napadaju i one koji su napadnuti - koji često i svojim izgledom i stavom kao da pozivaju da budu ćušnuti, udareni, koji očajno žele da pripadaju grupi, a grupa ih odbacuje.

Koliko sam se samo tih nasilnika i njihovih žrtvi nagledala u školi:( I u vek je isto:
nasilnici po pravilu namirišu strah ovih jadničaka i napadaju tamo gde su najslabiji, a mi, roditelji, nastavnici, direktori, često ne umemo da ih zaštitimo na pravi način.

Knjiga pomaže deci, a i nama odraslima da prebrodimo teške trenutke posle nečije smrti, i nije samo tužna, već unosi i tračak svetlosti, pa čak i humora, jer o smrti, sahrani i ostalim ceremonijama progovara na šaljiv  i pomalo satiričan način, npr. da je crkva posle pogreba bila dupke puna, ali da su se kasnije ljudi i posete proredili, jer sahrane dođu i prođu; da je brat, tj. njegov duh, počeo da se pojavljuje tačno posle šest nedelja; da je setru nazivao štreberkom, da je umeo iznenada da se pojavi i nestane...i zauvek iščezne nakon godinu dana - taman kada je Džes počela da se navikava na njegovo novo prisustvo:(