Česti snovi mojih najmlađih drugara

O snovi, slatki snovi. 
O njima sam već nekoliko puta pisala, ali kako ih sanjamo svake noći, iako ih se možda ne sećamo uvek, nameću se kao  tema razmišljanja (a možda je to, makar u mom slučaju, za mene uvek inspirativno, jer me moji mali drugari stalno o njima nešto zapitkuju).

U godinama u kojima se oni trenutno nalaze (dvanaest, trinaest), česti su, a i oni ih rado pamte i prepričavaju. 
Obično sanjaju kako lete, kako padaju (sećam se da mi je tata stalno, kada sam ja bila u njihovom uzrastu, govorio kako to znači da rastem:), kako ih progone neke zveri ili čudovišta (ja im tada obično kažem da pokušaju da se u snu "probude" i suoče sa svojim progoniteljem - možda ima nešto važno da ima kaže ili pokloni).

San nam može pokazati i način na koji možemo da se izborimo sa nekom opasnošću, ali samo ako joj se, kao što rekoh, u samom snu suprotstavimo. 

Da lepotica nije poljubila zver, ona se nikada ne bi pretvorila u lepog princa:)

Prirodno je da se u prvi mah uplašimo i bežimo od onoga čega nas je strah, ali ako se u pravom momentu "osvestimo" saznaćemo da sa svojim strahom možemo izaći na kraj smo ako ga iznesemo na "svetlost dana".

Većina ljudi u snu prerađuje ono što su u toku dana doživeli, o čemu su razmišljali, šta ih muči, tako da nije čudo ako se moji đaci u snu "zaglave" u nekoj igrici koju su tokom dana, a možda i duboko u noć igrali na svojim "pametnim" telefonima.

Ja im tada kažem da se manu igrica i više druže međusobno. 

Ako u snu sanjamo da bežimo, to može da znači i da se osećamo odbačenim od drugih, a igrice, koji oni besomučno igraju, čak i na časovima, dok svoje androide skrivaju u pernicama, nas otuđuju. 
U tom uzrastu deca teže da budu prihvaćena od druge dece i bilo koju vrstu odbijanja teško prihvataju. Ako ne pripadaju grupi, pa makar i onoj kojoj možda i ne teže, ako se osećaju na bilo koji način izolovani, to će se i odraziti na njihove snove. 

Često mi o nekoj vrsti odbačenosti pričaju i neverovatno je koliko oni u tom uzrastu umeju da naprave finu razliku između samoće i usamljenosti:(

Pored letenja, padanja, susreta sa čudovištima i bega od njega, sanjaju i provalije, nepoznate gradove, ulice, kuće. 
Kada padaju u provaliju i probude se pre pada, što je najčešći slučaj, savetujem im da pokušaju da sledeći put (jer u tom uzrastu, znam i iz svog, i iz njihovog iskustva - slični snovi se ponavljaju) i zaista padnu, jer tek kad se nađu na dnu provalije, znaće šta im valja dalje činiti. 

Ne kaže se džaba da je najtamnije pred svitanje, i da tek kad dodirnemo dno, moći ćemo i da ustanemo i popnemo se:)

Što se tiče kuće, to je simbol sa mnogobrojnim značenjem, ali makar za mene, on najčešće predstavlja samu osobu ili makar situaciju u kojoj se trenutno nalazi. 
Kako oni sanjaju najčešće podrume, tavane, ili neka skrivena mesta, sve to simbolizuje njihovu podsvest, mnogobrojne tajne koje skrivaju od roditelja, nastavnika, ili od samih sebe...
A znate onu narodnu: Zaklela se zemlja raju da se sve tajne doznaju:)

U tom uzrastu često ne mogu da izađu na kraj sa svojim osećanjima, koja ili skrivaju, ili ne mogu na odgovarajući način da izraze. Imaju poteškoća i sa svojim telom koje buja i menja se, pa i njihovi snovi na to ukazuju. 
Ponekad im je potrebno samo malo više nežnosti ili pažnje (možda da budu i pažljiviji i nežniji prema sebi samima, da ne osuđuju sebe zbog svega i svačega). 
Kada sanjaju svoje telo, možda se upravo plaše da se "ogole" i pokažu pred drugima onakvim kakvi zaista jesu, jer u tom uzrastu zaista je teško izaći na kraj sa okolinom, koja često zna da omalovaži i ponizi:(

Ali zato postoje dobri drugari, koji ti neće "okrenuti leđa" kad im izneseš svoje mišljenje ili pokažeš svoja prava osećanja.

Deco, sanjajte i na javi i u snu i ne odustajte od svojih snova, ni figurativnih, ni stvarnih:)

Vremejed ovde nema šta da traži!

Nekada su naši roditelji radili od 7 do 15. Posle su dolazili kući i uz ručak prepričavali jedni drugima kako su proveli dan. Onda bi malo odmarali, te odlazili u goste prijateljima i rođacima, gde bi se kartali ili igrali šah, pričali uz pitarke ili uštipke, na brzinu napravljene od malo brašna, soli i vode, da bi uveče, posle dnevnika ili serije poput Gradić Pejtona ili Pozorišta u kući, utonuli u miran san.

Danas roditelji rade po ceo dan, a nekada i do kasno u noć - ne bi li zaradili za sve privatne časove i druge aktivnosti, na koje idu njihova deca dok oni nisu kod kuće, za fakultete - uz pomoć kojih će ta ista deca naći poslove, koji će im doneti dugačak radni dan i novac, koji neće imati na šta da potroše, jer neće imati kada. 

Na uštipke i priganice su zaboravili. Ručak kupuju na kiosku brze hrane ili u Maksiju. Plata im dođe kao džeparac, zato moraju dodatno da rade da bi platili račune i sve ostalo.

Nemaju vremena za rođake i prijatelje. Sa njima, ukoliko ugrabe vremena između dva ili čak tri posla, komuniciraju putem društvenih mreža.

Sa najužim članovima svoje porodice razmenjuju poruke i smajliće. Čak se više ni ne svađaju. Ne viđaju se. 

Kad roditelj ustane, dete legne i obrnuto.

Naše vreme pojeo je Vremejed.

Sa njim sam se upoznala poodavno, ali me je na njega podsetila Ivana Nešić u svojoj knjizi, u kojoj je opisana jedna neobična potraga u muzeju. 

Zbog toga sam, možda i povela decu u Potragu za blagom, koju su u Muzeju nauke i tehnike organizovali Miloš i Igor.

Umesto da igramo igrice, spavamo nad knjigom, ili buljimo u prazno, dok Vremejed jede, ne samo naše vreme, već i snove, pešačili smo kroz grad, i dalje se saplitali prolazeći Skadarlijom, smejali putokazu koji upućuje na Mesec, nagađali o tome šta nas čeka, radovali se novom...

Vremejed ovde nije imao šta da traži. 

Da Vremejed ne pojede vas i vaše najbliže, trudite se da što više - ono malo vremena koje imate - provedete zajedno i kreativno.

Poslati nekoga na Karaburmu

Kada su nas iz samog centra grada, iz Kneza Miloša, da bi se izgradila Kanadska ambasada, "deportovali" na njegovu periferiju, na Karaburmu, nije mi se nimalo dopalo. 
Ali, ono od čega bežiš, uvek te na kraju dočeka.

Trebalo je da prođe više decenija, da se neke krugovi zavrte i da se ponovo nađem na delu palilulske opštine, za koji je u narodu važilo pravilo da ga je bolje izbegavati.
Karaburma, crna rupa, ili crna burma, ili mesto gde su se u vreme Miloša Obrenovića izvršavala pogubljenja...
Deo grada, koji su njeni sadašnji stanovnici prozvali Mala Kolumbija, ozloglašeni kraj, u koji nije dobro bilo zalutati, ni u knjazovo vreme, a ni sada...

Smeštena između Zvezdare, sa jedne strane, i Ade Huje, sa druge, u tursko vreme nazivana Kajanurun ili Stenovit vrt. 
I zaista, dok se spuštate 16-icom, 25-icom ili 23-ojkom niz Vojvode Micka na staru Karaburmu, čini vam se da se sa nekog brega survavate u rupu, kao jabuka bačena niz liticu. 
Sa vaše desne strane pozdravlja vas nova stambena zgrada tik uz ostatke nekadašnje Radulaške. 
(Ovo naselje, verovatno prvobitno zamišljeno kao radničko, jer su tu nekada živeli udarnici Minela, Sporta i drugih fabrika sa svojim porodicama, očigledno menja svoju strukturu). 

                                                (ostaci nekadašnje fabrike Sport)

Sada, uz napuštene fabrike, rame uz rame, stoje nadzidane zgrade iz soc-realizma i neka iz temelja nova zdanja. 

                                                (jedna od naruženih zgrada u Patrisa Lumumbe)

                                                         (novi tržni centar u Višnjičkoj)

I dok se nadziđuju stara zdanja i grade nova, stepenice ka Zvezdari i dalje su urušene. 
Stara gospoja šuma, polako, ali sigurno klizi ka dunavskoj obali. 
Na nekadašnjem kraćem putu od Karaburme do Đerma i Liona, ukoliko se uputite pešice, sada vrebaju raznorazne opsasnosti, od toga da uvrnete nogu, zalutate kroz šipražje ili vas presretne kakvo zalutalo pseto ili razulareni manijak.

Poslovinsko-trgovinski centar na novoj okretnici, koji je u vreme mog odrastanja bio mesto i naših izlazaka, još uvek postoji, ali njegov izgled nije primamljiv. 
Zajedno sa bioskopom Slavica, koji poodavno ne funkcioniše, predstavlja kontrast novoizgrađenom Bigu:(

(bioskop Slavica danas)

                                           (verovatno najposećenije mesto na Karaburmi)

Doći na Karaburmu ili ne, odlučite sami.
Poslati vas više na pogubljenje neće, ali verovatno po robu u tržni centar hoće.

Ubrzanje

Nemam pojma ništa o fizici. Nisam je znala ni onda kada sam je kobajagi učila. Ali imam utisak da se kretanje planete Zemlje oko Sunca, ili kako već, do te mere ubrzalo, da se dan i noć smenjuju nenormalnom brzinom i da na trenutak ne mogu da računam, a on mi je, kažu psiholozi, jedini preostao.

Ako živim u prošlosti, ili sam nepopravljiv romantičar, što više nije na ceni, ili sam potpuno anahrona i disfunkcionalna, što je još manje utešno. Što je bilo bilo je: niti se može vratiti, niti se da popraviti.
Ako živim u budućnosti, stalno ću brinuti kakvo će to sutra biti, ako nisam u stilu junakinje iz Prohujalo sa vihorom, koja kaže: O tome ću brinuti sutra.
Tako mi ne preostaje ništa drugo do sadašnji trenutak, koji mi, usled nepažnje, ili onog gore pomenutog ubrzanja, promakne.
Pa, gde sam ja to onda, u kom vremenu?

Kaže, jedno meni pametno dete, da se nije vreme ubrzalo, već da se meni samo to tako čini, da starijima vreme brže prolazi? ili da sam se pretrpala obavezama.
Neka deca me, opet, stalno pitaju kako sam i jesam li umorna.
Mislim se, jesam li se ja to smorila od ubrzanja, koje realno, kako vele, ne postoji, ili od silnih obaveza, ili samo izgledam tako, ili se u mojim godinama podrazumeva da sam umorna i smorena i da treba tako i da izgledam.

Nemam pojma, trudim se i da kvantitativno i da kvalitativno ne zaostajem, ali...

U svakodnevnici, koja se, makar po mom mišljenju, toliko ubrzala, ne znam, ne da li se moj kvantitet ili kvalitet primećuju, nego da li uopšte postojim. Nekad mi se čini da sam samo zamišljeni lik, koji u prvom - obimnijem i ambicioznijem delu knjige, želi toliko toga da poruči, a onda, kako radnja odmiče, posustaje, dok na kraju potpuno ne ispari (nije loša ideja za knjigu).

Umesto zaključka sledi pitanje: Da li se i vama vreme ubrzalo, ili da li je zaista okretanje Zemlje oko Sunca dobilo na ubrzanju?

Da li smo ono što jesmo i jesmo li ono što smo

Čovek viri kroz ključaonicu. I vidi Andreasa, unuka Maksa Lutajućeg, kako ide od slike do slike i nudi guščije perje na jastuku. Čovek zapravo ne vidi svog sina, Andreasa Sama, već vidi svog oca Maksa Ahašveroša, trgovca perjem. Dečak nastavlja igru iza zatvorenih vrata ne znajući da ga neko može videti.

Ovo je prepričan deo iz Kišove priče Igra iz romana, ili zbirke priča Rani jadi. 

Koliko smo mi ono što jesmo, kakvi smo iza zatvorenih vrata, kada mislimo da smo sami i da nas niko ne vidi, u tuš kabini, dok svojim, možda ne tako zanosnim glasom, pevamo omiljenu pesmu?

Kada smo u društvu, želimo da ostavimo utisak, često nismo spontani, nismo ono što zaista jesmo. Stavljamo maske, namerno - da bi se dopali (najćešći razlog), ili neneamerno. 
Od nas se nešto očekuje. Bićemo ono što drugi hoće. Pričaćemo o onome što ih zanima. Laskaćemo. Pretvaraćemo se makar malčice...

Dok, kad smo ispred ogledala, kreveljićemo se, smejati, ludirati, keziti, mrštiti, plaziti...kao majmunče, ili kao dete kada se igra.

Ako nas neko pogleda kroz ključaonicu, kao u prethodno pomenutoj priči, i mi to saznamo, naše ponašanje će se promeni, naš izraz lica, stav. Prilagodićemo se. Možda zbog toga što će reći da smo luckasti, ili da nismo dovoljno ludi. Možda zato što će pomisliti da to ne odgovara našem uzrastu ili profesiji ili...

Ko pokazuje svoju pravo lice, svoj pravi karakter, temperament? 

Zašto nismo ono što smo, zašto sebi ne dozvoljavamo da budemo ono što jesmo? 
Zašto sve, pa i sebe shvatamo previše ozbiljno? 
Nije sve tako ozbiljno, a ponajmanje život. 
Igrajte se, ljudi.

Eto ti

Neki ljudi su me zamolili da ih ne pominjem u svojim postovima.
Možda ih zato u poslednje vreme i ne pišem. Ne mogu samo da pišem o sebi, mada to najčešće radim - mali narcis, ili da filozofiram...
A možda je to samo izgovor. Možda više i nemam šta da kažem.
Možda me je i ubila prejaka reč. Šala. Niti sam Branko Miljković, niti Branko Ćopić, koga su ubili ideali za koje je živeo.
Za ideale ginu budale, peva Bora Čorba. Ja i dalje bijem bitku sa vetrenjačama u školi i na još nekim mestima.
Neko kaže, ne vredi. Ja mu kažem, poput Mike Antića, videćeš - vredi.
A onda počne da me svrbi, da me zateže i stiska sopstvena koža.
Nije to ništa, smeju se, u nekim godinama se ništa drugo i ne može. Fora je da pustiš druge da rade za tebe. Što si tako sujetna? Sedneš u hlad i prepustiš sunce mlađima?
Svako na ovaj svet dođe sa nečim. Sa ovoga ne ode ni sa čim. Bilo bi lepo da to sa čim je došao, pokloni sebi i drugima.
Eto, ja poklanjam svoje reči, entuzijazam i osmeh.. Malo li je?

Kažu...

Moderni psiholozi kažu da o svojim problemima ne treba govoriti ni sa kim. 

Treba ih čuvati za se kao zmija noge, ali ne zbog toga što će drugi za njih saznati i naklapati o njima (vama) , već stoga što će se oni na taj način uvećati, jer sve na šta usmerimo fokus, raste.

Ok, razumem ja to, i ima u tome istine. Ako gledam u lepo, lepo mi je, ako cvrkućem pozitivno kao mantru, mantra mi se ceo dan, ali ako ne spominjem ništa na p. (kao problem), onda je on ceo bogovetni dan u mojoj glavi, pogotovo ako mislim o tome kako ne smem na slovo p. ništa da spomenom, onda mi to nesrećno p. ne izlazi uopšte iz glave, ni ujutru, ni uveče, onda o njemu čak i sanjam.

I uopšte o čemu ja da pričam sa svojim prijateljima ukoliko ne pričam o tome na slovo p?
Ima, ima logike u tome, ali često može biti i kontraproduktivno. 

Pita me komšinica kakvo je vreme napolju, šta da obuče deci u školu, a ja kažem - divno, iako se prst pred okom ne vidi. Pita me idu li autobusi redovno i da li je trasa izmenjena, a ja velim - sve je pod kontrolom. Kako sam? Sjajno, koga briga kako se stvarno osećam? Imam li para? Kako ne, sve ispadaju iz džepova (uostalom, to je sad nepristojno pitati - ne pita me da mi pozajmi). Kako deca? Nikad bolje, nema veze što je Irena slomila nogu...

A nije baš uvek tako. Kada mi je mama umrla i kada sam izlazila iz pošte, komšinica mi je tutnula 5000 u džep, da mi se nađe (doduše, nije me pitala kako mi je i imam li para). Kada je Irena slomila nogu, ekspresno su mi stigle štake (istina ni tada nisam pričala o onome na slovo p., ali videlo se). Ne znam, stvarno ne znam da li treba pričati o p........., ali meni su se moji prijatelji, drugari i komšije mahom našli kada sam ih imala. I nisu me zbog toga olajavali, makar ja ne znam, i ne drže me zbog toga u šaci, makar mislim, i nisam im postala dosadna zbog toga što se ponekad, onako, kraj lifta, izjadam, ili se makar nadam.

S druge strane, razumem ja te psihologe, i sama sam se oko sličnog bavila. Ako non-stop pričam o tome kako nemam para, i samu ću sebe uveriti da je to istina:))). Treba težiti rešenju one nesrećne reči na slovo p., pa kad sednem s prijateljima, ja ću ih načisto udaviti razglabanjem o koracima koje ću preduzeti ne bih li rešila svoj p..... Ali, kažu ni o svojim dugoročnim planovima (jeste reč na p., ali nije nesrećna, već je produktivna), ne treba govoriti, ne zato što je to malerozno, već zato što će uvek biti nevernog Tome, koji će vas pokolebati itd.

Najbolje da se okružim Teletabisima i da se samo cerekam. Smeh je najbolji lek za dušu.