Oj, vojvodo Sinđeliću, srpski sine...

Oj, vojvodo Sinđeliću,
srpski sine od Resave slavne!
Ti si znao Srbina zakleti
kako treba za slobodu mreti.

Vojvoda Stevan, koji posle očeve smrti dobi prezime Sinđelić, po majci Sinđeliji, jedan je od najvećih junaka Prvog srpskog ustanka. O njemu svedoče istorijski podaci da je pod zakletvom Svi za jednog, jedan za sve, poginuo sa 30000 svojih drugova, braneći ovaj kraj oko Svrljiških planina od Turaka.

Puče puška, krv se lije,
a Sinđečić ljutu borbu bije!
Ljutu borbu bije za slobodu,
za slobodu srpskome narodu. 

Na obodu vrha Čegra 1809. zajedno sa vojvodom Dobrnjcem iskopao je šančeve ne bi li se odbranili od mnogobrojne turske vojske. Ali, Turaka je bilo 15 na jedan, tako da se Sinđelićevi junaci nisu mogli boriti ni kuburama, ni prsa u prsa, nego samo zubima. 

Oj, vojvodo, ti si pao,

al' dušmanin još od tebe strepi. 

TI si Srbe zadužio jako

Zato tebe rado slavi svako. 

Ti si turske posekao glave

Zato tebe večno Srbi slave. 

Ne znam samo koliko današnja deca znaju o čegarskom i srpskom bolu. I koliko strpljenja imaju da čuju. 

Pokajnica da okaješ grehe svoje

Zašto je Karađorđe ubijen po povratku u Srbiju 1917.? Zato što je bio pretnja uspostavljanju pregovora sa Turcima i glavni suparnik Milošu Obrenoviću, koji je i naredio Vujici Vulićeviću da ubije svog kuma i gosta.
Kako se u narodu verovalo da Vožda metak neće, odsečena mu je glava.

Tako je onaj koga je narod slavio, završio na panju, što i nimalo nije čudno za našu nacionalnu istoriju, gde ti bližnji radi o glavi. 

Da li je važnije zašto je ubijen ili kako, s obzirom da je kum kuma pre pogubljenja počastio njegovim omiljenim jelima, a onda naredio svom slugi Nikoli Novakoviću da Karađorđa liši života, dok se sam pokrio po glavi - da ne gleda?!

Po predanju, odrubljena glava u torbi, iz koje se cedila još uvek sveža krv, Vulićeviću nije dala mira.

Kako je imao noćne more, Vulićević je podigao Pokajnicu ne bi li okajao svoje grehe. U podizanju manastira pomogao mu je Miloš Obrenović - očigledno da je i njega mučila glava sa koje je odrao kožu.

Evo i nas u mestu kod Velike Plane na putu do pokajanja. 

Sve je u neprekidnom kretanju

Danas još si gore, sutra ko zna gde i sve ide dalje, kao i pre...

Sve je u neprekidnom kretanju: i onda kad ti se čini da se ništa ne dešava - muve oko tebe zuje, u mirisu se oseća kiša, posle kiše sija sunce (toga smo makar svesni poslednjih godina kada se u jednom danu promene tri godišnja doba).
Deca rastu, ti stariš, jedni umiru, drugi se rađaju - ništa što nije bilo i što neće biti.

Ali čovek ne voli toliko promene, u stvari, on bi da se sve oko njega menja i da mu je uvek iznova novo i uzbudljivo (makar sam sama takva), ali da se on mnogo ne "pomera". Ali ne biva to tako. U pripoveci Radoja Domanovića Mrtvo more, prikazano je društvo koje ne želi da se menja. Zašto? Zato što to iziskuje napor, gibanje, kretanje. Ljudi, u osnovi lenji, zadremali su u žabokrečini svojih života.

Danas mlad čovek promeni više poslova u toku života, čak promeni i zanimanje - doškoluje se, obuči se za nešto drugo... Većina mlađe populacije konobarisala je, delila letke, statirala... Završili jedno, radili drugo, prebacili se na treće (ne govorim o onima koji su još uvek na roditeljskim jaslama, bez obzira koliko im je godina), ali kao da im nedostaju strpljenje i posvećenost, kao da mnogo zuje, a malo meda daju...

No, kao da nas najviše izmene unutrašnja previranja, onda kada se osećamo na vrhuncu blaženstva, a sledećeg trenutka kao da tog blaženstva više nema, ili ga ne osećamo više. To nas nekako najviše pogodi jer ne možemo da shvatimo kako se nešto preko noći promenilo, kao kad dočekamo jutro budni i u jednom trenutku je mrak, a u drugom - već je svanulo. Ako smo dovoljno pažljivi i svesni (a često nismo), uhvatićemo taj suptilan prelaz i razumećemo da se i ta promena neko vreme "pripremala". Nezgodno je samo ako u nama večno "čuči" i "šunja se", kako Mika Antić reče - naš početak. Onda nikako da zakoračimo i ostvarimo ono što u nama "kunja".

Počeci su lepi, odišu novinom, entuzijazmom i lepotom, ali zahtevaju napor, samodisciplinu i istrajnost da bi se realizovali.

Bilo kako bilo, hteli ili ne, promene su neizbežne i zato ih treba prihvatiti bez mnogo roptanja. A i ako ih ne prihvatimo, one će se dešavati mimo naše volje.

Okreni, obrni, opet Nušić

Ne znam da li ja pratim Nušića ili on mene:), tek malo, pa malo, evo mene opet o Alkibijadi Nuši.

Izgleda da neće samo Marko Kraljević po drugi put među Srbe, već i naš najveći komediograf, čije su komedije Dr (o kupovini diploma i lažnom predstavljanju), Pokojnik (o gramzivoj familiji), Sumnjivo lice (o komrumpiranom birokratskom aparatu) ili Gospođa ministarka (o malograđanštini i o "žabi koja je videla da se konji kuju, pa i ona podigla nogu) aktuelne i danas.

Tek, evo nas u Smederevu, ispred kuće u kojoj je Branislav Nušić, tada Alkibijad Nuša, po preseljenju iz Beograda u Smederevo, proveo svoje detinjstvo. Nestašne godine svog odrastanja u ovom gradu kraj Dunava opisao je u romanu Hajduci, kojeg sa zadovoljstvom čitamo u petom razredu i sa čijim junacima Mitom Trtom, Simom Gluvaćem, Žikom Dronjom i ostalima, preživljavamo njihove nestašluke i prisećamo se sopstvenih.

U svojoj Autobiografiji, za koju je rekao da obuhvata period od rođenja do ženidbe (jer posle čovek nema autobiografije:), napisao je, između ostalog, da njegovi biografi nisu samo pogrešno navodili godinu njegovog rođenja, već i mesto, zamenivši Beograd, Smederevom.

Ako je pogrešila babica, koja se prilikom njegovog dolaska na svet obilato okrepljivala rumom i proglasila ga devojčicom, on je poželeo da budućim čitaocima razjasni određene pojedinosti iz svog stasavanja i olakša posao budućim biografima. 
Na sebi svojstven humorističan način opisao je događaje do ženidbe, kako kaže svojom kobnom, trinaestom ljubavlju.
Posebno mesto posvetio je školovanju osvrćući se na pojedine predmete, ali i kritikujući tadašnje školstvo, a posebno učitelje, koji su se dali podmititi, te je na kraju svako od đaka mogao izmeriti koliko ga je pari kobasica, svinjskih nožica za pihtije ili ostalih đakonija koštalo školovanje.

Sada, u kući njegovog odrastanja, spremaju se i prodaju slana peciva, a ulica u kojoj se nalazi pekara, nosi njegovo ime.
Međutim, i pored ploče sa natpisom da je u ovoj kući nekada stanovao velikan naše komedije, mnogi Smederevci ne znaju za ovaj podatak. Mi smo, na našu radost, imali sreće da naiđemo na stanovnika ovog grada koji je umeo da nas uputi ka sadašnjoj pekari:)

Po čemu nekoga pamtimo

Nekoga pamtimo po izražajnom pogledu, atraktivnim nogama, gospodstvenom držanju, drugoga po velikom srcu, širokom zagrljaju, dobronamarnim rečima, trećega po valjanim postupcima, pomoći u nevolji, razumevanju i podršci. 

Ali sve pamtimo po njihovom kraju.

Zvezda se uzdigne, zablista ili zgasne, ali kad vidimo zvezdu padalicu, pomislimo želju. 

Upoznamo nekog na običan ili neobičan način, često nas neko očara na prvi pogled, ali ono što ćemo najčešće pamtiti jeste način na koji smo se rastali i osećanja koja smo tada imali.

Pre nekoliko dana, hiperbolisano bi bilo da kažem da sam bila zatečena, možda bolje da nisam bila pripravna za vest koja je jednoj mojoj koleginici saopštena, a odnosi se na to da od sutra odlazi u penziju. Iako je znala da je dan pre ispunila uslov za istu, danas za sutra, nateralo joj je suze u oči. I učenici, kojima je do tada bila razredna, nisu se osećali bolje. Bez obzira na sve, dva meseca pred kraj godine, ostati bez razrednog, koji ih je vodio kroz peti, šesti i sedmi razred, nije svejedno.

Već sledeće nedelje i sam direktor je dobio slično obaveštenje. Primopredaja dužnosti, kojoj nisam prisustvovala, na osnovu onoga koliko sam čula, izvršila se u jednoj rečenici uz stisak ruke. 

Toliko o odlasku jednih i dolasku drugih.

Želim svako dobro i jednima i drugiama, i ne ulazim u razmatranje ničijih zasluga i propusta. Govorim o odlasku koji treba da se pamti po lepim rečima, po dostojanstvenom pozdravu i onih koji odlaze i onih koji ostaju.

Sa nekim kolegama provedeš pola veka, podeliš ili ne podeliš  i nešto više od zajedničkog vremena na poslu. Bude tu svega, i nesuglasica, i zanemarivanja, pa čak i manje-više teških reči, ali, na kraju krajeva, i to je život.

Neću reći ni ovaj ili onaj je bio dobar čovek, jer je to postala fraza koju prečesto upotrebljavamo. Neću reći, ni promenio se, poljuljao, posustao, jer i to je u ljudskoj prirodi. Neću ništa takvo reći, ni pozitivno, ni negativno, jer ko sam ja da o bilo kome donosim zaključke, a još manje sudim. 

Ono što želim da kažem, jeste da volim početke, da me oni inspirišu i čine ushićenom, ali da završetak delo krasi i da svi generalno treba da razmislimo o tome.

Nomofobija

Nova vremena, nova moda, nove fobije.
Svi znate za agorafobiju (strah od otvorenog prostora), klaustrofobiju (strah od zatvorenog prostora), akrofobiju (strah od visine) i tako redom. Ali da li znate šta je to nomofibija ili no mobile phone phobia?

Možda baš i niste čuli za ovaj naziv, ali ste se svakako bar jednom uplašili za svoj najnoviji telefon, bilo zato što ste mislili da ste ga izgubili u prevozu ili da nećete moći da ga koristite jer vam je baterija iscurila ili je iz nekog razloga zabagovao.

Svi imate makar jednog prijatelja koji se non-stop pipka po džepovima tragajući za ovom spravicom bez koje mu je život postao nezamisliv.
Isto tako, mi koji radimo u prosveti, gotovo svakodnevno se susrećemo sa prestravljenim učenicima koji su ostavili svoj pametni telefon u vašoj učionici, a onda ga je tetkica sa sprata predala drugoj na spratu niže, a ova dežurnom policajcu i tako nižite sami opcije u beskonačno dok vam adrenalin raste. Nervoza, napetost, strah, panika, birajte sami.

Pored straha od gubitka voljene igračke, kod određenih konzumenata istih, postoji i strah kada u određenim situacijama treba uređaj staviti na off. Gotovo dožive paniku kada u bioskopu čuju: Molimo vas da isključite svoje mobilne telefone.
Da ne govorim o panici učenika kada im oduzmem iste ili ih pohranim u svoju tašnu zbog korišćenja na času.

Mislim da će uskoro sve ostale fobije ustuknuti pred nomofobijom.
Ne znam da li da se smejem ili plačem.

Kad svi budemo bili jednaki

Kad izbacimo sve one visoke kao planina i satremo sve one što šume pod nama, nećemo više zazirati od onih koje bismo gledali iz nizina, niti se osećati važnim u odnosu na one koje bismo posmatrali s visina. Postali bismo svi jednaki.

U školi i dan-danas postoje đaci koji vredno uče i rade, nebitno čime su motivisani (iz neke svoje unutrašnje potrebe, iz gladi za znanjem ili postignućem, zarad slave, ocena, blagonaklonog stava roditelja ili nastavnika). Te iste đake, neretko, na časovima ili na odmorima, ili posle škole, maltretiraju zajedljivim komentarima, ili čak i fizički, ostali - drugi, koji su postali slični u toj svojoj zluradosti i prikrivanju vlastitih mana u gomili.

Šta, ne sećate se takvih koji su čitali i ono što niko nije čitao (uzmimo samo lektiru, koju ste vi, prepričanu, skidali sa interneta) , koji su znali i ono sa margina, kome mame, tate i ostala rodbina, a sada i sami nastavnici, pa eto, i ja, nisu pisali pismene zadatke?
Ko još danas strpljivo čita knjige, a da nije u pretrpanom autobusu dok oko njega odzvanjaju glasovi, koji govore o nesporazumu na poslu, o tome ko je šta jeo, kupio, uradio?

Šta, u kući nemate više od jednog televizora u dnevnoj sobi? Nemate onaj "prozor u svet" u spavaćoj, nemate "pilule za Lilule" koje će vam doneti srećan put u snove?

Kako ćete voditi razgovor sa nekim ako niste pokupili sve informacije, nećete valjda pričati o zalasku sunca koje večeras izgleda drugačije?
Kad ste uopšte posmatrali zalazak sunca, tako nešto preskočite i dok vrtite kanale na svojim velikim (što veći, to bolje) plazma televizorima?

Juče ste bili u Veneciji za 39 evra, gde sam ja bila prekjuče, a gde će neko drugi biti prekosutra? Šta, još niste posetili Dubaji ili Kubu? Sve je postalo veoma pristupačno, treba samo da se pokrenete (mada i ne morate, sve to, a možda i lepše i bolje, možete videti na ekranu).

Ekran je postao vaša prošlost, sadašnjost i budućnost, vaša zamena za roditelje, rodbinu i prijatelje. Kad odete kod nekoga u posetu, slobodno gledajte prenos utakmice na mobilnom, ako i ostali ne gledaju, ili surfujte po netu, ako vam je dosadno, niko vam neće zameriti.

I znate onog sa početka priče koji se razlikovao, onog koji je koristio još nešto osim palčeva, onoga koji nije učio samo kako se tipka, pa i taj je morao da se prilagodi. I on je počeo da čita skraćene verzije klasika, i on je počeo da gleda samo slike, a ne žive prizore, jer morao je da se ukalupi.

Treba svi da budemo jednaki među jednakima, nikakva odstupanja, nikakva brda i doline (o planinama da ne govorimo), reke ponornice i sl. Nikakav vertikalan rast, samo horizontalan.
A ako vas neko pita jeste li srećni, a vi odgovorite: Nego šta, sad smo svi isti.