Kažu - klin se klinom izbija

Ima tako dana kad razmišljam, onako, duboko: Šta biva kad neki ljudi odu?
Ne sa onima koji odu, oni su otišli, šta ima da mislimo o tome - kuda, gde, zašto... već o onima koji su ostali.

Ode vam mama, napusti vas tražeći za sebe neki bolji svet... ili vas napusti skroz, onako dibidus.
Može li druga mama da je zameni? Mislim, lepo je to imati više mama. Ako ne brine jedna, brinuće druga. Jedna će da mazi, druga kritikuje, treća...
Ali nekako miris vaše prave mame jednako je tu negde oko vas...možete da izbacite sve njene stvari, ispraznite plakare, ali kad otvorite vrata stana, sve još miriše na nju.

Ili ostavi vas dečko, devojka... i svi vas nešto žale i savetuju, i pokušavaju da vam namame osmeh na lice, da vas ophrvaju obavezama (to sve da ne mislite, a vi jednako mislite, još ako vam kažu: nemoj da misliš...), pa vas tetoše ili vas guraju u izlaske, u provod, u nove veze...

Tada, kada ovako duboko mislim, pitam se kako li je samo bilo Jovu (znate onom pravednom Jovu oko koga su se posvađali Đavo i Bog u Starom zavetu, pa je Đavo uzeo Jovu i imanje, i ženu, i decu, a onda mu je Bog sve to vratio, jer Ga se nije odrekao u najtežim trenucima); je l' su mu nova žena i deca nadoknadili one koje je prethodno izgubio?
Ne verujem, zapravo.

Ne postoji samo sećanje na te ljude koji su otišli: išli smo na ta i ta mesta, delili smo to i to, voleli smo ovo i ono, svađali smo se oko toga i toga... Postoji duboko ukorenjen miris u našim nozdrvama, ukus na našem jeziku, dodir na našim dlanovima... ostaci zajedničke energije koja još uvek obitava, tu negde, u pramičcima, koji nam ne dozvoljavaju da utonemo u san ili nas bude iz sna dajući  nam na znanje da možemo isprazniti plakare, provetriti ih i napuniti novim stvarima, ali još uvek... tu negde...čuči sećanje.

Kažu: klin se klinom izbija i vreme leči sve, ali brzog razdvajanja ne može biti.

Niko nije savršen

LJUDSKA BIĆA NISU SAVRŠENA. 

OTUDA NE SMEMO PRERANO DONOSITI ZAKLJUČKE I OSUĐIVATI DRUGE.

Da glavna junakinja romana Sesilije Ahern nije pomogla "obeleženom" u autobusu, ne bi bila to što jeste. 

Da je Selestina, kada je privedena na saslušanje, poslušala uputstva vladajućeg Saveta, možda ne bi prodrmala društvo naviknuto na dremež. 

Da mi moja mlađana učenica Tijana Petrović nije skrenula pažnju na "Obeleženu", ova knjiga, prema kojoj je, kažu moji upućeni izvori:), snimljena i serija, ne bi se našla u mojim rukama.

KAKO NEKO KO JE UVEK BIO SAVESTAN I MORALAN, KO IMA SVE PETICE U DNEVNIKU, KO SVIMA UDOVOLJAVA, MOŽE POSTATI OZLOGLAŠEN?

Glavna junakinja, sedamnaestogodišnja Selestina živi u društvu u kome vladaju surova pravila, u kome nema mesta ni za potencijalnu grešku. Ona živi poštujući ono što se od nje zahteva (mogli bismo čak reći da je jedna od vatrenijih pristalica Saveta, stvorenog posle političkih i ekonomskih kriza u zemlji s namerom da zaštiti društvo od svih mogućih negativnosti), ali...

PONEKAD SAMO ŽELIŠ DA SE UKLOPIŠ, DA NE ODSKAČEŠ, DA BUDEŠ DEO SISTEMA, JER KO JOŠ ŽELI DA BUDE ODBAČEN?

Ali onda, u jednom deliću sekunde, kad prestaneš da se plašiš za sebe, kad počneš da saosećaš sa drugim ljudskim bićem, kad reaguješ instiktivno, sve se menja, i sve drugo, i to šta će reći ostali, i to što možeš izgubiti poziciju, beneficije, pa čak i fizički biti obeležen, gubi smisao. Prestaješ da okrećeš glavu od prokaženih, ne zabijaš je u pesak pred problemom, već pokušavaš da ga rešiš...

"Bila sam devojka koja poštuje pravila. Bila sam na njihovoj strani. Ništa nisam dovodila u pitanje. Sad sam, odjednom, na pogrešnoj strani svega, i sve preispitujem."

Šta se na kraju desilo sa glavnom junakinjom  Obeležene, saznaćete čitajući ovaj roman koji mnogi preporučuju kao fikciju za mlade - između ostalog, to i jeste, ali i više od toga - to je jedna priča o totalitarnom režimu i usamljenoj, probuđenoj svesti unutar njega, i priča....negde...o svima nama, što da ne? 

ZAR NIJE MNOGO TOGA ŠTO NAM JE IZGLEDALO NESTVARNO U PROŠLOSTI, VEĆ TADA UKAZIVALO NA SVOJ ODRAZ U BUDUĆNOSTI? I KO KAŽE DA TO VEĆ NIJE NAŠA SADAŠNJOST? 

Još jedna školska godina na izdisaju

Danas je bio poslednji dan ove školske godine: mnogo buke, malo suza, nešto "gurke"...
Nije lako ni nama ni đacima. Ne znamo kome je teže, da li njima koji bi da sad - na kraju, poprave što se popraviti da (a i ono što se ne da), da izostanke, koje su, što nemarnošću, što iz nekih samo njima znanih razloga napravili, svedu na broj, koji ne smanjuje ocenu iz vladanja...što nama - profesorima, koji bi da izvagamo i budemo pravedne sudije, nagradimo i kaznimo, ali taman po meri, ne oštetimo trajno dečiju dušu, ne poderemo srce...
Ko će sve izmeriti i može li se?

Đaci, nenaviknuti na STRPLJENJE, guraju koliko se može i koliko se kome dozvoli, njihovi roditelji nekad jače i nestrpljivije, ponekad čak i osiono, kolege, i oni, ne bi li izašli u sustret komšijama, prijateljima, rođacima... 
Teško je tu biti pametan. 
Sve češće se pitam kakvu to lekciju dajemo svojim učenicima na kraju godine, kada, zarad, vrlodobrog ili odličnog uspeha, popravljamo trojke na četvorke, četvorke na petice. Do juče imaš tri četvorke u dnevniku, danas završiš sa svim peticama. Čemu?
Umesto da se poslednjih dana i časova svi opustimo i uz projekciju kakvog dobrog filma ili prepričavanje zanimljive knjige, uživamo, mi sabiramo, množimo i delimo, kao da ne znamo koliki nam je aršin.

Ove godine nismo imali mnogo akcija, kako to mi znamo, umemo i možemo. Bili smo tri puta u pozorištu, jednom ponovo Nušićevim stazama, jednom u Miloševom konaku i u Muzeju nauke u Potrazi za blagom, u banji Vrujci na zimovanju, a sad se spremamo za Španiju. Jednostavno, nije se moglo, ili sam se ja umorila. 

A jesam, umorila sam se. Imala sam želje, planova, ali nekako... ili je odziv bio slab, ili ja nisam bila dovoljno uporna, ili me oni nisu dovoljno podsticali. 

Osvojili smo i neke nagrade, malo iz gramatike, malo iz književnosti. Neko je počeo da piše pesme, neko da čita knjige. Družili smo se i kroz Čitalački klub (prvi put ove godine) i učestvovali u Čitalačkoj znački, po navici, inerciji ili zarad lepote čitanja, što bih ja najviše volela:).

Neko je zadovoljan svojom ocenom iz srpskog, neko nije - dobro je i jedno i drugo. Neko je srećan pošao na raspust, neko ljut na nastavnika, školu, roditelje. I to je dobro. 
Najgore je kad si ravnodušan, kada ništa nisi naučio ni iz svojih pobeda, ni iz svojih poraza, kad su ti krivi svi drugi, a ponajmanje ti za svoje propuste. Tim ravnodušnim, pomirenim, nezainteresovanim, želim da kažem da se što pre probude i krenu da osvajaju svet, da nauče da se malo šta dobija tek tako, a i ako se dobije, nije slatko; da se trgnu iz svoje učmalosti, jer je mrtvo more najgora "rabota". 
Onima, koji su se trudili i dali najbolje i najviše od sebe, pa i ako nisu dobili šta su hteli, želim da shvate da su dali što su mogli i da će kad tad "izaći delo na videlo".

Svim đacima i kolegama želim srećan i ispunjen raspust.

Oj, vojvodo Sinđeliću, srpski sine...

Oj, vojvodo Sinđeliću,
srpski sine od Resave slavne!
Ti si znao Srbina zakleti
kako treba za slobodu mreti.

Vojvoda Stevan, koji posle očeve smrti dobi prezime Sinđelić, po majci Sinđeliji, jedan je od najvećih junaka Prvog srpskog ustanka. O njemu svedoče istorijski podaci da je pod zakletvom Svi za jednog, jedan za sve, poginuo sa 30000 svojih drugova, braneći ovaj kraj oko Svrljiških planina od Turaka.

Puče puška, krv se lije,
a Sinđečić ljutu borbu bije!
Ljutu borbu bije za slobodu,
za slobodu srpskome narodu. 

Na obodu vrha Čegra 1809. zajedno sa vojvodom Dobrnjcem iskopao je šančeve ne bi li se odbranili od mnogobrojne turske vojske. Ali, Turaka je bilo 15 na jedan, tako da se Sinđelićevi junaci nisu mogli boriti ni kuburama, ni prsa u prsa, nego samo zubima. 

Oj, vojvodo, ti si pao,

al' dušmanin još od tebe strepi. 

TI si Srbe zadužio jako

Zato tebe rado slavi svako. 

Ti si turske posekao glave

Zato tebe večno Srbi slave. 

Ne znam samo koliko današnja deca znaju o čegarskom i srpskom bolu. I koliko strpljenja imaju da čuju. 

Pokajnica da okaješ grehe svoje

Zašto je Karađorđe ubijen po povratku u Srbiju 1917.? Zato što je bio pretnja uspostavljanju pregovora sa Turcima i glavni suparnik Milošu Obrenoviću, koji je i naredio Vujici Vulićeviću da ubije svog kuma i gosta.
Kako se u narodu verovalo da Vožda metak neće, odsečena mu je glava.

Tako je onaj koga je narod slavio, završio na panju, što i nimalo nije čudno za našu nacionalnu istoriju, gde ti bližnji radi o glavi. 

Da li je važnije zašto je ubijen ili kako, s obzirom da je kum kuma pre pogubljenja počastio njegovim omiljenim jelima, a onda naredio svom slugi Nikoli Novakoviću da Karađorđa liši života, dok se sam pokrio po glavi - da ne gleda?!

Po predanju, odrubljena glava u torbi, iz koje se cedila još uvek sveža krv, Vulićeviću nije dala mira.

Kako je imao noćne more, Vulićević je podigao Pokajnicu ne bi li okajao svoje grehe. U podizanju manastira pomogao mu je Miloš Obrenović - očigledno da je i njega mučila glava sa koje je odrao kožu.

Evo i nas u mestu kod Velike Plane na putu do pokajanja. 

Sve je u neprekidnom kretanju

Danas još si gore, sutra ko zna gde i sve ide dalje, kao i pre...

Sve je u neprekidnom kretanju: i onda kad ti se čini da se ništa ne dešava - muve oko tebe zuje, u mirisu se oseća kiša, posle kiše sija sunce (toga smo makar svesni poslednjih godina kada se u jednom danu promene tri godišnja doba).
Deca rastu, ti stariš, jedni umiru, drugi se rađaju - ništa što nije bilo i što neće biti.

Ali čovek ne voli toliko promene, u stvari, on bi da se sve oko njega menja i da mu je uvek iznova novo i uzbudljivo (makar sam sama takva), ali da se on mnogo ne "pomera". Ali ne biva to tako. U pripoveci Radoja Domanovića Mrtvo more, prikazano je društvo koje ne želi da se menja. Zašto? Zato što to iziskuje napor, gibanje, kretanje. Ljudi, u osnovi lenji, zadremali su u žabokrečini svojih života.

Danas mlad čovek promeni više poslova u toku života, čak promeni i zanimanje - doškoluje se, obuči se za nešto drugo... Većina mlađe populacije konobarisala je, delila letke, statirala... Završili jedno, radili drugo, prebacili se na treće (ne govorim o onima koji su još uvek na roditeljskim jaslama, bez obzira koliko im je godina), ali kao da im nedostaju strpljenje i posvećenost, kao da mnogo zuje, a malo meda daju...

No, kao da nas najviše izmene unutrašnja previranja, onda kada se osećamo na vrhuncu blaženstva, a sledećeg trenutka kao da tog blaženstva više nema, ili ga ne osećamo više. To nas nekako najviše pogodi jer ne možemo da shvatimo kako se nešto preko noći promenilo, kao kad dočekamo jutro budni i u jednom trenutku je mrak, a u drugom - već je svanulo. Ako smo dovoljno pažljivi i svesni (a često nismo), uhvatićemo taj suptilan prelaz i razumećemo da se i ta promena neko vreme "pripremala". Nezgodno je samo ako u nama večno "čuči" i "šunja se", kako Mika Antić reče - naš početak. Onda nikako da zakoračimo i ostvarimo ono što u nama "kunja".

Počeci su lepi, odišu novinom, entuzijazmom i lepotom, ali zahtevaju napor, samodisciplinu i istrajnost da bi se realizovali.

Bilo kako bilo, hteli ili ne, promene su neizbežne i zato ih treba prihvatiti bez mnogo roptanja. A i ako ih ne prihvatimo, one će se dešavati mimo naše volje.

Okreni, obrni, opet Nušić

Ne znam da li ja pratim Nušića ili on mene:), tek malo, pa malo, evo mene opet o Alkibijadi Nuši.

Izgleda da neće samo Marko Kraljević po drugi put među Srbe, već i naš najveći komediograf, čije su komedije Dr (o kupovini diploma i lažnom predstavljanju), Pokojnik (o gramzivoj familiji), Sumnjivo lice (o komrumpiranom birokratskom aparatu) ili Gospođa ministarka (o malograđanštini i o "žabi koja je videla da se konji kuju, pa i ona podigla nogu) aktuelne i danas.

Tek, evo nas u Smederevu, ispred kuće u kojoj je Branislav Nušić, tada Alkibijad Nuša, po preseljenju iz Beograda u Smederevo, proveo svoje detinjstvo. Nestašne godine svog odrastanja u ovom gradu kraj Dunava opisao je u romanu Hajduci, kojeg sa zadovoljstvom čitamo u petom razredu i sa čijim junacima Mitom Trtom, Simom Gluvaćem, Žikom Dronjom i ostalima, preživljavamo njihove nestašluke i prisećamo se sopstvenih.

U svojoj Autobiografiji, za koju je rekao da obuhvata period od rođenja do ženidbe (jer posle čovek nema autobiografije:), napisao je, između ostalog, da njegovi biografi nisu samo pogrešno navodili godinu njegovog rođenja, već i mesto, zamenivši Beograd, Smederevom.

Ako je pogrešila babica, koja se prilikom njegovog dolaska na svet obilato okrepljivala rumom i proglasila ga devojčicom, on je poželeo da budućim čitaocima razjasni određene pojedinosti iz svog stasavanja i olakša posao budućim biografima. 
Na sebi svojstven humorističan način opisao je događaje do ženidbe, kako kaže svojom kobnom, trinaestom ljubavlju.
Posebno mesto posvetio je školovanju osvrćući se na pojedine predmete, ali i kritikujući tadašnje školstvo, a posebno učitelje, koji su se dali podmititi, te je na kraju svako od đaka mogao izmeriti koliko ga je pari kobasica, svinjskih nožica za pihtije ili ostalih đakonija koštalo školovanje.

Sada, u kući njegovog odrastanja, spremaju se i prodaju slana peciva, a ulica u kojoj se nalazi pekara, nosi njegovo ime.
Međutim, i pored ploče sa natpisom da je u ovoj kući nekada stanovao velikan naše komedije, mnogi Smederevci ne znaju za ovaj podatak. Mi smo, na našu radost, imali sreće da naiđemo na stanovnika ovog grada koji je umeo da nas uputi ka sadašnjoj pekari:)