Donošenje odluka

Da li ste se umorili od donošenja raznoraznih odluka, počev od onih običnih i svakodnevnih, pa do onih krucijalnih, bitnih za sveukupno bitisanje? Ili nikada niste donosili odluke već ste se stihijski prepuštali onome što život nosi? 

Biće da ste se umorili od nečega sasvim drugog, od donošenja odluka da se ne zamerite kolegi na poslu, koji nije uradio ono što je bilo u njegovoj nadležnosti, te vi sad morate (zarad opšteg dobra) da dovršite započeto, da izravnate neravno, da zagladite - ne bi li i vuk bio sit i koze na broju; da ne kaznite učenika koji nije pažljiv na času, jer ćete time možda navući čitavu paljbu sveznajućeg roditelja na svoju glavu; da ne kažete svojoj rođenoj deci, kad vas ne pitaju, ali biste vi ipak da prozborite koju o tome šta mislite o izboru partnera, posla, društva...da ne kažete prijatelju da greši, jer, bože moj, pomisliće nešto sasvim krivo...

Mislim da se čovek više umori od donošenja odluka da prećuti, da se ne izjašnjava, da ne talasa. Ako donesemo odluku da u autobusu prekorimo masu koja se tiska oko vrata, dok je sredina prazna, možete izvući grdnju, koju pogrdnu reč, ali možda se nećete sve vreme tiskati na vratima, i, što je najvažnije, donećete odluku da nešto uradite...da prekorite vlasnika kućnog ljubimca, koji ne čisti za njim, već dopušta da njegov miljenik prlja vaš voljeni park, ulucu, grad...da naučite komšiju da vam otpozdravi, a ne da ubacuje skaradne poruke u vaše poštansko sanduče...

Šta sam u stvari htela da kažem: više umore odluke da ne kažete da vam nešto smeta, da stavite probleme, makar oni i najmanji bili, "pod tepih" -zarad mira u kući, na radnom mestu, u državi - bilo gde...nego da donesete odluku da se izjasnite, povisite ton, odreagujete. 

Pa, dobro, kada će nesposobno administrativno osoblje moje škole da reši pitanje naših zdravstvenih knjižica, a da to ne bude kad na vrbi rodi grožđe? Kada će svako da obavlja svoj deo posla da bi sve funkcionisalo kako treba? Kada će da se zna ko pije, a ko vodu nosi? 

Kada ću da prestanem da budem umorna od donošenja odluka da budem kao svi ostali? 

Kada shvatim da mi više energije oduzima odluka da prećitim, mada, ima i onih, koji to smatraju - pametnijim. 

Oko uvođenja seksualnog obrazovanja

Seks je sastavni deo života. Kao i smrt, uostalom. Kao i sve drugo o čemu slušamo, učimo, šta gledamo... Ali da li zaista mislite da učenike osnovne škole, da ne govorimo o onima u obdaništu, zanima sve to oko čega se ozbiljne čike i tete raspravljaju na televiziji, vode debate na fejsu i ostalim mrežama i polemišu na raznoraznim skupovima od društvenog značaja?

Jeste, pitao me je svojevremeno jedan šestak šta su to vlažni snovi i devojčice mi se redovno poveravaju kada se zaljube i traže savete. Da ne bude zabune ima i kojekakvih drugih škakljivih situacija, ali mi to rešavamo na razrednom času ili otvorenim vratima u saradnji sa roditeljima, nekad i sa psihologom. 

Ali nekako kao da ih u to vreme više brine nešto što se sad popularno zove vršnjačko nasilje, a svodi se najčešće na raznorazne prozivke, na zloupotrebu slika sa interneta i sl. 

Nisam ni "za" ni "protiv" uvođenja seksualnog obrazivanja kao obaveznog predmeta, više sam za neku alternatuvu, za radionice gde će se deca učiti lepom vaspitanju, za razgovore sa psiholozima, roditeljima koji su zdravstveni radnici, sa starijim, bivšim učenicima, koji im na vlastitom primeru mogu reći šta im valja činiti ili ne, kako se odupreti nasilju, i to sve na dobrovoljnoj bazi.

Nisam za to da se deci pre vremena priča o nečemu, ali isto tako i da se ne okasni, jer kada dođe do neželjene trudnoće, abortusa, silovanja, izgladnjavanja, prejedanja ili degradiranja sebe ili drugih na bilo koji način, već je kasno.
Pre nego što je naše-vaše dete otišlo na prvu žurku, jeste li došli po njega, jeste li mu rekli da izbegava mračne ulice, kloni se alkohola i drugih stimulansa, jeste li pozvali njegovo društvo u kuću da vidite s kim se to druži, jeste li ga naučili da vam kaže šta ga to muči pre nego što je počelo da se samopovređuje, zatvara u sobu, plače ili besni, povlači se u sebe?

Nisam za to da se vratimo u " kameno doba", ali nisam ni da se ide ispred vremena. Kada je pravo vreme - za svakog je ono drugačije. To sve govorim jer i sama često nisam umela blagovremeno i na pravi način da reagujem, a nekad ne umem ni sada, ni posle poduže "metraže". Mislim da se svim ovim značajnim pitanjima, pa i eventualnim uvođenjem seksualnog obrazovanja, treba svi ozbiljno da se pozabavimo, i roditelji, i nastavnici, i država, ako mislimo da sve to bude smisleno i efikasno, a ne samo da izazove još veću konfuziju.

Ništa nije nemoguće

Upravo sam odgledala špansko-portugalski film 100 metara o muškarcu koji je sa 35 godina oboleo od multipla skleroze. 

Jednom davno bila sam na časovima kod devojčice čija je majka bolovala od iste. Majka je završila u kolicima sa cevčicom u ustima. Teško i ponižavajuće i za nju i za ukućane. 

Junak filma, uprkos teškoj bolesti koja napreduje, uspe da istrči maraton,  ispliva i odvozi na bajsu triatlon u poslednjim minutima predviđenog roka. 

Film se ne bavi time je li i na koji način živi, ili je preživeo. Govori o borbi, između ostalog, i sa uverenjima da ovo ili ono ne možemo. Uverenja, bilo ona pozitivna ili negativna,  stičemo tokom  života i usvajamo ih kao obrazac ponašanja. Pogrešna, ograničavajuća i deprimirajuća uverenja bi trebalo da menjamo. 

Junak filma je postao Forest Gamp ili Supermen samo zahvaljujući tome što je, uprkos teškoj bolesti, promenio svoj način razmišljanja, naučio da menja svoje stavove.

Promenimo se dok još nije kasno. Ne čekajmo da nas bolest izmeni. 

Bez obzira na to da li ćemo na kraju dobiti ili izgubiti bitku, a u principu, kako to Meša Selimović kaže, čovek je uvek na gubitku, pokušajmo da se promenimo i nikada ne predamo.

Prva tačka Orašac, poslednja Oplenac

Bože mili, čuda velikoga.
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
po Srbiji zemlji da prevrne....
poznati su uvodni stihovi pesme Početak bune protiv dahija, koju je, u jeku Prvog srpskog ustanka spevao slepi guslar Filip Višnjić, koji je svojom pesmom bodrio ustanike u borbi protiv Turaka. Vodič u muzeju na Orašcu, gde je ustanak podignut pod vođstvom Karađorđa, nam je ispričao da je ustanak podignut kao vid borbe protiv zloglasnih dahija koje su došle na vlast i nametnule težak namet raji. Pobuna protiv dahija koje su ubile beogradskog pašu i uspostavila nasilje u pašaluku, prerastao je u ustanak koji je trajao od 1804. do 1813. godine.

Tu knezovi nisu radi kavzi,
Nit su radi Turci izjelice,
Al' јe rada sirotinja raja
Koja globa davati ne može,
Ni trpeti turskoga zuluma...

I teški nameti i loš položaj seljaka, kao i neposredni povod ustanka - seča knezova, ali i nebeske prilike, koje su se zgodile od 1801. do 1804., kao što su pomračenja Sunca i Meseca, pojava kometa i grmljavine, kad joј vreme nije, uticala su na podizanje ustanka u Orašcu. Vodič je naveo svadbu, koju su ustanici iskoristili i koja je organizovana u Marićevića jaruzi, da neometano od Turaka, čiji se han tu blizu nalazio i koga su neposredno po dogovoru zapalili, da izaberu jednoglasno Đorđa Petrovića, poznatijeg kao Crnog Đorđa ili Karađorđa za vođu i podignu ustanak. Po predanju, on im je tom prilikom rekao da nije za vođu jer je prek, ali mu je okupljeni narod odgovorio da mu baš takav vođa treba.

U Muzeju, koji se nalazi u kompleksu, mogu se videti zastave, oružja, slike i portreti tadašnjih znamenitih Srba izliveni u bronzi. Mogli smo videti lik Prote Mateje Nenadovića, jednog od vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, predsednika Praviteljstvujuščeg sovjeta, diplomate i pisca Memoara, u kojima, je između ostalog opisao i pogibiju viđenijih ljudi toga vremena, kao što su njegov otac Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i drugi, ali i nanizao divne rečenice o promenljivosti ljudske sudbine (Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove i kod kuće mirno sedeo...s carevima govorio sam slobodno, a katkad zbunio me je govor prostog kmeta...iz te promenljivosti naučite: da se ne treba u sreći gorditi ni u nesreći očajavati.)

Narvano, fotkala sam se i pored omiljenog Dositeja Obradovića, prosvetitelja, pisca, poliglote, koji se kao mlad školovao za kaluđera i hteo svetac da postane, a posle, na nagovor hopovskog igumana Teodora Milutinovića, napustio manastir i otisnuo se put sveta da uči druge i sebe obrazuje. Dragi Dositej, koji se zalagao za narodni jezik, iako decenijama u svojoj zemlji nije bio i koji se u nju vratio kao najučeniji i najprosvećeniji Srbin toga doba da pomogne ustanike i postane prvi ministar prosvete, otvorio je Veliku školu u Beogradu, preteču svih potonjih univerziteta (današnji Vukov i Dositejev muzej).

Posle Orašca posetili smo Topolu: Hram Svetog Đorđa i mauzolej dinastije Karađorđevića, na samom vrhu Oplenca, koji je dobio naziv po krivim stablima jedne vrste hrasta koji su seljaci koristili za oplen, odnosno drvene delove na seljačkim kolima. Naišli smo na bistu kralja Petra I, koji se posvetio obnovi  hrama u kome će biti sahranjeni svi Karađorđevići.

Sa Oplenca se pruža prelep pogled na vinograde i celu Šumadiju.

Ovim je naš jednodnevni izlet u prošlost Srbije ovog puta završen.

Neprilagođeni

Neprilagođene dece ima sa obe strane, kako onih koji dolaze u konflikt sa sredinom, jer su nevaspitani, tako i onih koji su previše vaspitani.
Jednima se bavimo i previše, na svim roditeljskim sastancima, odeljenjskim i nastavničkim većima, dok se ovim drugima bavimo sporadično i iza zatvorenih vrata. Zašto je to tako? Zato što su prvi problematični, ali se nekako više uklapaju u naše primitivno društvo za koje su oni samo "malo življi", ponekad i frajeri, face. Ovi drugi, drugačije neprilagođeni, često se deklarišu kao mamine maze, nespretni, smotani.

Dok su prvi, takoreći "in", drugi su "out". Kada smo to pobrkali lončiće ili nikada nisu bili na svom mestu?
Ja sam, primerice, vaspitavala svoju decu, neki bi rekli prilično liberalno, ali su oni posedovali i znali za kvalitete kao što su dobrota, humanost, saosećanje, tolerancija spram različitosti itd. Tokom odrastanja, koliko sam mogla da ispratim, nisu imali većih problema, ali, sada ponekad čujem da nisu uvek bili prihvaćeni zbog svoje različitosti, ili da su ih prihvatali kao zabavljače, dvorske lude i sl. 

A onda mi na um pada film Stršljen i dijalog između Ljubiše Samardžića, koji glumi oca, koji ne zna gde mu je ćerka, te je došao u miliciju da zatraži pomoć, da bi tamo, od svog bivšeg đaka, dobio lekciju: Tako Vam je to, profesore, kad ste je vaspitali liberalno.

Teško je danas vaspitavati decu (a kad pa nije), ali je nekako teže jer ako ih vaspitavaš za sebe, u smislu pravih životnih vrednosti, doći će u koliziju sa društvom, koje te iste vrednosti negira. Ako ih vaspitavaš da se snalaze u ovim mutnim vremenima, opet ne valja, mogu da se osile i postanu bahati. Teško je pronaći pravu meru iz dva razloga; pre svega ni mi sami možda nismo ispravnog ponašanja i na pravim, realnim i moralnim "nogama", a sve i da je tako, društvo nas svojim stavovima koji su često neispravni, a često i loše prezentirani, ne podržava.

I još nešto, zašto ovi drugi neprilagođeni ne bi uzeli stvari u svoje ruke i naučili prve i onu masu koja im se priklanja, da je dobro biti dobar, uljudan, sa lepim manirima, biranim rečima...da je dobro, a ne loše biti marljiv, pošten i učen?

Uslovno rečeno - penzija

Neki među nama neće dočekati ono što mi, uslovno rečeno, danas zovemo penzijom. Neki će je dočekati, bila ona crkavica ili ne. 

Dočekaće one dane kojima su se nadali, ali možda neće dočekati ono čemu su se nadali.

Da li je to ono doba, za koje ste govorili kako jedva čekate da dođe da biste se ratosiljali dosadnog, napornog, nezanimljivog, malo plaćenog (dodajte sami) posla, da biste se onda vraćali na isti, onako, kao u prolazu, i shvatili da sve, njima tamo - koje ste ostavili, ide glatko i bez vas, da niste nezamenljivi, da su došli mlađi i da su na vas zaboravili, ili da vas se, nedajbože, niko više i ne seća? Da li je to onih poslednjih 10 godina koje ste obećali sebi da ćete raditi šta vam se ćefne i da nećete nikome polagati račune dok zadovoljavate svoje prohteve? Da li je to najzad ono vreme kada ćete štiklirati stavke na svojoj listi želja?

Ne, to je ono vreme kada ćete čuvati unučiće i pričati kako uživate u tome i kako ste sada mnogo bolji "roditelj" nego što ste bili pre 30 godina. Zavaravaćete i sebe i druge kako ste neophodni i kako, eto, ne bi imao ko toj vašoj bivšoj maloj deci da skuva ručak i ispegla veš, jer oni rade od jutra do sutra...i nema ko sa decom vaše dece da uči definicije i uvežbava padeže...kako je to zgodno za vežbane moždanih vijuga, nemate pojmaaa...
I sve ovo što sam nabrojala je manje-više odlično ukoliko vam vaša draga odrasla dečica ne uzmu i tu bednu crkavicu, koja se zove penzija...stan, koji se zove dom i ne smeste vas u dom za stare (ni to nije tako loša opcija, ponekad), ali najgore je ako obolite i onemoćate, pa, ne lezi vraže, vi njima padnete na teret...

No, no...
Postoje i divne priželjkivane varijante: nastavljate sa poslom ili hobijem koji volite, proširujete svoja interesovanja, kupujete kamper i tih deset godina putujete gde vam se hoće i može...izdate stan i šest meseci provedete tamo gde je toplo i gde vam se staračke kosti fino greju...ili se preselite bliže centru da vam pozorišta, kinoteke i galerije ne budu daleko...ili upišete kurs grnčarije...
Eh, ta penzija...Dabogda to bio kamper ili gliser, kućica na Adi ili svetionik na nekom udaljenom ostrvu.

Ne čekajte penziju, jer možda je i ne dočekate. Vodite život kakav hoćete i s kim hoćete...sada:)

Strah od straha

Bolesni umovi su svuda oko nas: destruktivni, mračni, manični, psihopate, sociopate...o njima slušamo na vestima, čitamo u novinama...čak su zaposeli i stranice u knjigama, koje, sa svim užasima koje opisuju, ubrzo postaju bestseleri...zlurado, ili naizgled bezazleno, smeše nam se sa celuloidne filmske trake...

Ali najveći strah je u našim glavama, strah od straha da će nam se neka bezizlazna situacija ponoviti...da ćemo osetiti bespomoćnost...da nećemo moći da kontrolišemo ništa, pa ni svoje postupke.

Kažu, živimo u stresnim vremenima - nije ni čudno što smo zabrinuti, anksiozni, depresivni...Svi se mi ponekad osećamo tako: nije nam ni do čega...brinemo oko posla, škole, zdravlja, para...ne ustaje nam se iz kreveta...I to je u redu, ali šta kad to naše osećanje straha, bespomoćnosti, nemoći i sl. počne da nas ometa u svakodnevnom životu, kada ne trpi samo kvantitet već i kvalitet, kad trpe naši najbliži jer smo neraspoloženi...kad trpi naš organizam jer ne može da se izbori sa našom psihom?


Juče kažem prijatelju da mi donese od svoje mame neki brom ili bensedin, mada na mene uopšte ne deluju, al' ko rekoh, 'ajde malo da se iskuliram, a ona će njemu: Sine, jesi li ti to počeo da se drogiraš?


Šalu na stranu, kada osetite da ne možete više da se nosite sa sobom i svojim problemima, obratite se prijateljima, porodici, okrenite se prirodi i druženjima, a ako treba i doktoru...zašto da ne? Važno je da povratite tlo pod nogama.


Znam da će neki među vama reći nešto u stilu "što te ne ubije, to te ojača" ili "najtamnije je pred svitanje", ali nismo svi od istog materijala skrojeni i ne treba se toga stideti.
A strah kao svaki strah, nestaće kad se sa njim suočimo, na ovaj ili onaj način:))